From Wikipedia, the free encyclopedia
Ананов план, познат и као план поновног уједињења Кипра, био је предлог Уједињених нација за решавање спора између јужног и северног дела острва. Различити делови предлога засновани су на аргументацији коју је изнела свака страна: (кипарски Турци и кипарски Грци) на састанцима одржаним под покровитељством УН. Предлог је био да се Република Кипар реструктурира како би постала „Уједињена Република Кипар“, федерација двеју држава.[1] Ревидиран је неколико пута пре него што је представљен народу Кипра на референдуму 2004. године, а подржало га је 65% кипарских Турака, али само 24% кипарских Грка.
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. (јун 2023) |
Ананов план (назван по генералном секретару УН Кофију Анану) прошао је пет ревизија пре него што је достигао коначну верзију. Пета ревизија предложила је стварање Уједињене Републике Кипар, која би покривала острво Кипар у целости осим области суверених база Уједињеног Краљевства.[2] Ова нова земља требало је да буде федерација две конститутивне државе – државе кипарских Грка и државе кипарских Турака – којима се придружио апарат савезне владе.
Овај савезни ниво, за који се тврди да је заснован на швајцарском федералном моделу (али је у пракси заправо сличнији дејтонској Босни и Херцеговини) укључивао би следеће елементе:
План је укључивао савезни устав, уставе за сваку конститутивну државу, низ уставних и савезних закона и предлог заставе Уједињене Републике Кипар и химне. Такође је предвидео Комисију за помирење која би зближила две заједнице и решила нерешене спорове из прошлости. Такође би успоставило ограничено право на повратак између територија две заједнице, и омогућило би и Грчкој и Турској да задрже стално војно присуство на острву, уз постепено смањење броја трупа.
Главне критике самог плана биле су: ограничено право повратка интерно расељених лица, стране судије у Врховном суду (што је било видљиво на примеру Босне и Херцеговине и њеног уставног суда), загарантовано присуство турске војске, као и контрола Британије над околним водама.[тражи се извор]
Након Резолуције 1250 Савета безбедности Уједињених нација од 29. јуна 1999, којом се од генералног секретара захтева да позове два лидера заједница на Кипру на преговоре, Алваро де Сото је именован за специјалног саветника генералног секретара за Кипар, генерални секретар је посетио Турску, а председник САД Бил Клинтон Турску и Грчку а блиски преговори у Њујорку договорени су почевши од 3. децембра. Мотивација за овај поновни покушај нагодбе на Кипру било је чланство Кипра у ЕУ и страх да ће такав развој догађаја створити препреку надама Турске да се придружи. Ова перспектива је била од посебног значаја не само за Турску, већ и за САД и УК, које су обе желеле да промовишу чланство Турске у ЕУ.[3] Даља брига била је будућност британских војних база и инсталација на Кипру које су и Уједињено Краљевство и САД сматрале суштинским. У закључцима самита ЕУ у Хелсинкију од 10. до 11. децембра поздрављено је покретање преговора у Њујорку и наведено да ће „политичко решење олакшати приступање Кипра Европској унији“. Потом је уследило запажање да „ако се завршетком приступних преговора не постигне решење, одлука Савета о приступању биће донета без претходног услова“. Међутим, ЕУ је задржала своје опције отвореним додајући: „У овоме ће Савет узети у обзир све релевантне факторе.“[4]
Након преговора у Њујорку, у Женеви су одржане још четири рунде блиских преговора: 31. јануар – 8. фебруар, 24. јул – 4. август, 12–26. септембар и 1–10. новембар 2000. Дана 24. новембра, као одговор на процену генералног секретара преговора (8. новембра 2000), коју је лидер кипарских Турака Рауф Денкташ одбацио и потом је најавио повлачење из преговора „јер никакав напредак није могао бити постигнут док две одвојене државе не буду признате". У одлуци га је подржала Турска.
Након скоро годину дана без разговора и због тога малог напретка, Алваро де Сото је 5. септембра 2001. објавио да сам „у име генералног секретара пренео његовој екселенцији лидера кипарских Грка Глафкоса Клеридеса и Рауфа Денкташа, лидера кипарских Турака, позив да се настави трагање за свеобухватним решењем кипарског проблема под покровитељством генералног секретара... са одвојеним састанцима генералног секретара са сваким од двојице лидера 12. септембра 2001.[5] у Њујорку.“ Денкташ је истог дана одбио Ананов позив, али га је посета Кипру у октобру 2001. председника Европске комисије Романа Продија натерала да поново размисли. Током посете Проди је изјавио да ће Кипар постати чланица ЕУ са или без решења. Убрзо након тога, Денкташ је ступио у преписку са Клеридесом, а састанак у присуству Алвара де Сота организован је у Никозији 4. децембра 2001.[6] Након састанка, де Сото је саопштио да су се двојица лидера договорила следеће:
Нова рунда преговора одржана је у Никозији и трајала је од 16. јануара. У септембру је место одржавања премештено у Париз, а затим су у октобру одржани састанци у Њујорку. Након састанака у Њујорку, Алваро де Сото, прочитао је поруку генералног секретара да „свеобухватно решење мора бити сложено, интегрисано, правно обавезујуће и споразумно, где су права и обавезе свих заинтересованих јасна, недвосмислена и не подлежу даљим преговорима.“
Алваро де Сото је 11. новембра 2002. представио свеобухватан план за решавање кипарског питања (Ананов план I). Након повратних информација, али без преговора између две стране, ревидирана верзија је објављена 10. децембра (Ананов план II), два дана пре самита ЕУ у Копенхагену. У свом извештају Савету безбедности од 1. априла 2003, Кофи Анан открива да је Самит Европског савета у Копенхагену 12. и 13. децембра 2002. виђен као рок: "Мој специјални саветник је помогао у вођењу дискусија и до средине 2002. давао је конкретне предлоге како би помогао странама да изграде мостове. Међутим, уздржао сам се од давања писаног суштинског доприноса све до 11. новембра 2002, када сам, пошто није постигнут никакав напредак и верујући да ниједан други правац деловања није остао отворен ако би се искористила прилика, изнео документ за који сам веровао да представља здраву основу за договор о свеобухватном решењу. Након интензивних консултација, изнео сам ревидирани предлог 10. децембра 2002, у нади да ћу помоћи странама да постигну споразум на време за Европски савет у Копенхагену 12. и 13. децембра 2002. године."[7]
Према Клер Пејли, ревизије Анановог плана I "нису биле равноправне":„... гледано свеукупно, промене Анановог првог плана, направљене пре самита у Копенхагену, почеле су да мењају равнотежу даље од постојећих „компромиса“ у „предлозима за премошћивање“ иако су, зарад „образа“, неки релативне измене учињене као одговор на представке кипарских Грка.“[8]
Извршен је интензиван притисак на обе стране да пристану на Ананов план II пре одлуке самита у Копенхагену у вези са захтевом за чланство Кипра, али безуспешно.[9] Ипак, самит је потврдио да ће цео Кипар постати члан 1. маја 2004, али „у недостатку решења, примена права и обавеза чланица ЕУ на северни део острва ће бити суспендована”: "Кипар ће бити примљен као нова држава чланица Европске уније. Ипак, Европски савет потврђује своју снажну склоност ка приступању уједињеног Кипра у Европску унију. У том контексту поздравља посвећеност кипарских Грка и кипарских Турака да наставе преговоре са циљем закључења свеобухватног решења кипарског проблема до 28. фебруара 2003. године на основу предлога Генералног секретара УН. Европски савет верује да ти предлози пружају јединствену прилику за постизање решења у наредним недељама и позива лидере заједница кипарских Грка и кипарских Турака да искористе ову прилику.... Европски савет је одлучио да се, у недостатку решења, обустави примена заједничких права и обавеза које је обавезујуће за све државе чланице ЕУ на северни део острва, док Савет једногласно не одлучи другачије, на основу предлога Комисије. У међувремену, Савет позива Комисију да, у консултацији са владом Кипра, размотри начине за унапређење економског развоја северног дела Кипра и његово приближавање Унији. "[10]
У исто време Турској је речено да ће одлука о датуму почетка преговора о придруживању бити одложена док се Кипар не придружи: "Ако Европски савет у децембру 2004. године, на основу извештаја и препоруке Комисије, одлучи да Турска испуњава политичке критеријуме из Копенхагена, Европска унија ће без одлагања отворити приступне преговоре са Турском."
Уследило је исхитрени покушај Алвара де Сотоа и његовог тима да изнесу верзију плана коју би обе стране могле да прихвате пре 28. фебруара 2003, рока који је поставила ЕУ како би цео процес би могао да буде завршен пре потписивања споразума о приступању ЕУ од стране Кипра, који је одржан 16. априла 2003. године. У свом Извештају од 1. априла 2003. Кофи Анан је написао да верује да је трећи план, који је достављен двема странама два дана пре рока, требала да буде коначна верзија плана: "Током последње недеље у фебруару посетио сам Турску, Грчку и Кипар, а 26. фебруара сам званично представио трећи, и за који сам веровао да би требало да буде коначна верзија мог плана, под називом Основа за свеобухватно решење кипарског проблема. Пре моје посете мој специјални саветник је допринео писању важних промена које сам имао на уму. Ова верзија је садржала даља побољшања, посебно се бавила основним захтевима турске стране у исто време и испуњавала низ забринутости кипарских Грка како би се одржала укупна равнотежа. Такође сам попунио све преостале празнине у кључним деловима плана, посебно оне које се односе на безбедност око којих Грчка и Турска нису успеле да се договоре."[7]
Према речима Клер Пејли, тим УН је „поново извршио измене у складу са турским забринутостима“, а она као потврду наводи фразу „посебно испуњавајући основне захтеве турске стране“ из горњег параграфа.[11]
Након што је представио „коначну“ верзију Плана, Кофи Анан је позвао лидере кипарских Грка и Турака 10. марта у Хаг, где је требало да га обавесте да ли су спремни „да потпишу обавезу да поднесу план на одобрење на посебном истовремени референдуми 30. марта 2003.“. У међувремену, План је измењен са додатком опсежних „Исправки и појашњења“, и у овом новом облику представљен је лидерима 7. марта 2003. На страни кипарских Грка дошло је до промене руководства након избора 16. фебруара када је Тасос Пападопулос изабран за председника Републике Кипар. Измењени План је добио када је ишао за Хаг да се састане са генералним секретаром.[12]
Дана 10. марта 2003. у Хагу, у Холандији, напори УН су пропали када је Денкташ рекао генералном секретару да неће ставити Ананов план на референдум. Како преноси Би-Би-Си, „коначно је била страна кипарских Турака та која је одбила да чак и даље разговара и која је окривљена за неуспех мировног процеса”. У истом новинском чланку Денкташ је цитиран како је рекао: "План је био неприхватљив за нас. Ово није био план за који бисмо тражили од наших људи да гласају."[13]
У свом извештају, Кофи Анан је ово видео као крај пута: "Дана 11. марта, у 05:30 сати и након више од 19 сати преговора са двојицом лидера и Гарантних сила, саопштио сам да таквог договора није било и у том тренутку је процес који је започет децембра 1999. године дошао до краја пута. Канцеларија мог специјалног саветника на Кипру, која је отворена пре директних преговора, биће затворена током априла."[7]
Како се 2003. ближила крају и приближавао се датум приступања Кипра ЕУ, почела је навала дипломатских активности на оживљавању преговора. Специјални координатор америчког Стејт департмента за Кипар Томас Вестон састао се са министром спољних послова Џорџом Папандреуом у Вашингтону 17. септембра 2003. и рекао му да САД желе „тренутни наставак разговора две стране на острву“. На састанку Европског савета у Бриселу 12. децембра 2003., Савет је поновио своју преференцију „да се уједињени Кипар поново придружи Унији 1. маја 2004.“ и позвао „све заинтересоване стране, а посебно Турску и руководство кипарских Турака, да снажно подржи напоре генералног секретара УН“ у „непосредном наставку разговора на основу његових предлога“.[14]
У децембру је Томас Вестон посетио Грчку, Кипар и Турску; амерички председник Џорџ В. Буш је 26. децембра писао грчком премијеру Костасу Симитису позивајући га да се заложи за решење Кипра: „Сада имамо прозор могућности да се постигне решење тако да се уједињени Кипар придружи Европској унији. Не смемо дозволити да се тај прозор затвори." Симитис је одговорио похваливши страну кипарских Грка и истичући да „време истиче због неспремности турске стране да сарађује“.
У међувремену, парламентарни избори на Северном Кипру (14. децембар 2003.) променили су политички пејзаж. Мехмет Али Талат, који је предводио коалицију про-Ананових партија, за длаку је победио садашњег премијера Дервиша Ероглуа. Избори су недавно донели и промену руководства у Турској, а Реџеп Тајип Ердоган је постао премијер 14. марта 2003. године. Партија правде и развоја спровела је велику промену у политици подржавањем мировног процеса на острву. Ердоган, који жели да постигне напредак по питању чланства Турске у ЕУ, „није био за праћење кипарске политике која се спроводила последњих 30 или 40 година“. Он је критиковао Денкташа, рекавши: „Ово није лична ствар господина Денкташа“, и додајући да би Денкташ „требао да обрати више пажње на оно што мисле кипарски Турци као и на растући протест против његове владавине“. Међутим, аналитичари су сугерисали да он и Денкташ нису били толико удаљени у ономе што су желели од нагодбе – само су се разишли око тактике, а Ердоган је више волео да: „Ни Турска ни Турски Кипар не би требало да остављају бескомпромисан утисак. Не би требало да будемо страна држање подаље од преговарачког стола.“[15]
Након Ердоганове изјаве, резултат постизборног маневрисања на Северном Кипру био је да је Талат формирао владу у савезу са Демократском странком коју је предводио син Рауфа Денкташа, Сердар Денкташ. Међутим, Рауф Денкташ је остао председник, пошто се председник бира на одвојеним изборима.
Дана 4. фебруара 2004, након што је разговарао са председником Бушом, Кофи Анан је послао писмо обема странама у коме их је позвао у Њујорк 10. фебруара 2004. Анан је у свом писму предложио да се преговори наставе са циљем финализације плана до 31. марта, а референдума 21. априла. За себе је такође резервисао задатак да по потреби допуни текст плана: „Јасно је пожељно да текст из преговора изађе завршен... Међутим, ако се то не догоди, ја бих до 31. марта дао све неопходне сугестије да се текст доврши. Наравно, ја бих то урадио само са највећом невољношћу...“ [16]
У Њујорку је вршен притисак на две стране да се генералном секретару дају овлашћења арбитра или посредника, али страна кипарских Грка се није сложила. Савет безбедности је затражио од генералног секретара да олакша преговоре у оквиру својих „добрих услуга“, а било какво продужење тог мандата требало је тражити од Савета безбедности, где је, међутим, било која од његових чланица могла да употреби вето, односно да одбије захтев. Након интензивних преговора, процедура описана у Анановом писму организована је у фазама. У фази 1, кипарске стране би преговарале „у оквиру моје [Ананове] мисије добрих услуга“ у Никозији од 19. фебруара, како би донеле коначни текст до 22. марта. Преговори су требали бити ограничени на питања која су била „у оквиру параметара Плана“.[17]
У недостатку договора, фаза 2 би укључивала сазивање састанка две стране од стране генералног секретара, „уз учешће Грчке и Турске како би се омогућила њихова сарадња, у концентрисаним напорима да се усагласе око финалног текста до 29. марта. "
У фази 3, генерални секретар би користио своје „дискреционо право да финализује текст који ће бити поднет на референдуму на основу мог плана“. Процедура је проширила улогу која ми је била предвиђена, од довршавања свих недовршених делова плана (попуњавање празнина) до решавања било каквих континуираних и упорних застоја у преговорима.[18]
Када је фаза 1 почела, два кипарска лидера, Рауф Денкташ и Тасос Пападопулос, састајали су се скоро сваког дана на преговорима које је водио Алваро де Сото. Поред тога, бројни технички комитети и пододбори су се састајали паралелно како би радили на детаљима. У свом извештају генералнни секретар УН је приметио да прва фаза напора „није донела значајан напредак на политичком нивоу. Међутим, позитивни резултати су постигнути на техничком нивоу од стране стручњака са две стране уз помоћ експерата Уједињених нација.“ Према речима Клер Пејли, проблеми и кашњења су у овој фази настали због Денкташовог инсистирања на „предлозима који су далеко изнад параметара Плана“. На пример, турска страна је „захтевала масовна одступања од ЕУ“ и „инсистирала на праву да сви турски насељеници остану“. Џејмс Кер-Линдзи примећује да: „Ситуацију је ометала и лоша атмосфера коју је створио Рауф Денкташ, који је изгледао одлучан да заустави процес одржавајући честе конференције за штампу на којима је откривао колико је могао медијима.“[19]
Поред тога, Денкташ је изазвао „мини-кризу“ (тако је било описано у Анановом извештају) изјавом да неће присуствовати разговорима у фази 2. Технички, Фаза 2 разговора не би могла да се одржи без тамошњег лидера кипарских Турака да преговара са лидером кипарских Грка, а Тасос Пападопулос би имао право да одбије да учествује у одсуству лидера кипарских Турака. Како је то било, он је само „нагласио потребу за кредибилним саговорником који би представљао страну кипарских Турака“ и истакао на последњем састанку прве фазе да није постигнут напредак у суштинским питањима. Фаза 2 требало је да се одржи у Швајцарској 24. марта 2004. Након консултација са турском владом, Денкташ је пристао да препусти пуна преговарачка овлашћења премијеру и његовом сину Сердару Денкташу, министру иностраних послова. Према Клер Пејли, страна кипарских Грка била је под притиском „УН-а и разних сила“ да третира премијера и Сердара Денкташа као лидере, али је у стварности Рауф Денкташ остао вођа кипарских Турака „способан у било ком тренутку да повуче своја преговарачка овлашћења или да стави вето на одлуке.“[20]
У Швајцарској је турска страна желела квадрилатералне састанке (две кипарске делегације плус Грчка и Турска), али су кипарски Грци приговорили да се о томе разговарало и одбацило на састанцима у Њујорку. Улога грчког и турског представника није требало да укључује директно учешће у преговорима. Први састанак за преговоре између кипарских страна био је договорен за 24. март, али га је де Сото отказао на захтев премијера, два сата пре него што је требало да се одржи. Нису договорени даљи формални састанци. Уместо тога, де Сото је покушао да натера Тасоса Пападопулоса да му да приоритетну листу жеља. Кипарски Грци су страховали да ће, ако дају такву листу, она бити искоришћена да се оправдају „трговине” и тиме омогући драстичне промене плана у Фази 3 ван већ договорених параметара. Де Сото је 25. марта покушао да натера кипарске странке да потпишу документ о обавези, али му је указано да то није део договорене процедуре.
Амбасадор Турског министарства спољних послова Угур Зијал дао је 26. марта листу „коначних тачака“ Де Соту са захтевом да тим УН-а унесе тражене измене. Када је турски премијер Ердоган стигао у Швајцарску 29. марта, Анан га је обавестио да је тим УН пристао на девет од његових једанаест „тачака“, а да су остале две практично испуњене.[21] Да је то био случај постало је јасно када је Ананов план IV представљен двема странама 29. марта, а турска страна је пустила у јавност Зијалов документ. Анан је замолио делегације да му доставе своје коментаре о новом плану, који је садржао „бројне амандмане, укључујући измене о кључним питањима и поновно отварање суштинских компромиса, претходно договорених“ у року од мање од 24 сата како би он могао да финализује план. Коначни план, Ананов план V, представљен је 31. марта. Испунила је све захтеве Турске. Представљајући га, Кофи Анан је рекао: "Да будем јасан. Избор није између овог плана поравнања и неког другог магијског или митског решења. У стварности, у овој фази, избор је између овог поравнања и ненагодбе... Овај план је праведан. Дизајниран је да ради. И верујем да Кипранима пружа сигуран оквир за заједничку будућност. На крају крајева, наравно, није важно шта ја мислим. Важно је оно што народ мисли. Они одлучују — и то с правом."[22]
Избор | Кипар | Северни Кипар |
---|---|---|
Да | Демократски опоравак | Републиканска турска партија |
Уједињене демократе | Покрет мира и демократије | |
15 Не | Демократска партија Кипра | Национална партија народног јединства Северног Кипра |
Покрет социјалне демократије | Демократска партија Северног Кипра | |
Напредна странка радног народа |
Одвојени истовремени референдуми одржани на Кипру 24. априла 2004. довели су до тога да је већинско становништво кипарских Грка одбацило план УН (75,38% против), док је мањинско становништво кипарских Турака гласало за план (64,91% за). Одзив је био висок: 89,18% за кипарске Грке и 87% за кипарске Турке.
Политички лидери обе стране (Тасос Пападопулос и Рауф Денкташ) водили су кампању за „против“ гласања, али је Талат водио кампању за „за“, уз снажну подршку Турске. У излазним анкетама, 75% кипарских Грка који су гласали против навело је „безбедносну забринутост“ као главни разлог свог избора. Турска не само да је поново добила право једностране војне интервенције, већ би јој било дозвољено да задржи велики број трупа на Кипру након нагодбе, док је Национална гарда требало да буде распуштена.
У академској студији о одговору бирачког тела на Ананов план наводи се да је он био осуђен на одбацивање на биралиштима, јер је развијен кроз „лоше осмишљен процес тајне дипломатије” којим се занемарују ставови кипарске јавности. Студија препоручује да будући напори треба да укључе консултације са јавношћу у процес преговора.[23]
Након референдума о Аннановом плану, УН су поздравиле гласање кипарских Турака и као одговор поново позвале да се укине ембарго и обнови директан економски, политички и друштвени ангажман са Северним Кипром, и то одмах. У извештају генералног секретара УН од 28. маја 2004. је посебно истакнут Ананов позив да се „... елиминишу непотребна ограничења и баријере које имају за последицу изолацију кипарских Турака и ометање њиховог развоја” и позвао да „ако су кипарски Грци спремни да деле моћ и просперитет са кипарским Турцима у федералној структури заснованој на политичкој једнакости, то треба да се покаже, не само речима, већ и делом“, као одговор на огроман контраст између гласова.[24]
Пре референдума:
После референдума: "Европска комисија дубоко жали што заједница кипарских Грка није одобрила свеобухватно решење кипарског проблема, али поштује демократску одлуку народа. Јединствена прилика да се дође до решења за дуготрајно питање Кипра је пропуштена. Европска комисија жели срдачно честитати кипарским Турцима на њиховом гласу "за". Ово указује на јасну жељу заједнице да реши проблем острва. Комисија је спремна да размотри начине даљег унапређења економског развоја северног дела Кипра." [28]
Скраћен текст из извештаја „Случају против Анановог плана“, од Куфудакиса и Киријакидеса и у писму председника Републике, г. Тасоса Пападопулоса, генералном секретару Уједињених нација, г. Кофију Анану од 7. јуна 2004.[35]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.