Џон од Гента

Џон од Гента
Џон од Гента
Датум рођења	6. март 1340.
Место рођења	Гент, Фландрија
Датум смрти	3. фебруар 1399. (58 год.)
Место смрти	замак Лестер, Енглеска
Супружник	Бланш од Ланкастера, Констанца од Кастиље, војвоткиња од Ланкастера, Катарина Свинфорд
Деца	Филипа од Ланкастера, Елизабета од Ланкастера, војвоткиња од Ексетера, Хенри IV Ланкастер, Катарина Ланкастерска, Џон Бофорт, 1. гроф од Самерсета, Хенри Бофорт, Томас Бофорт, војвода од Ексетера, Џоан Бофорт, грофица од Вестморленда
Родитељи	Едвард III Плантагенет; Филипа од Еноа
Династија	Плантагенет, Династија Ланкастер
Претходник	Хенри од Гросмонта, 1. војвода од Ланкастера
Наследник	Хенри IV Ланкастер
Војна каријера
Служба	Енглеска; (1367—1399)
Учешће у ратовима	Битка код Наварете,; Опсада Лиможа,; Опсада Дордоње,; Енглеска инвазија на Кастиљу (1386),; Опсада Сен-Малоа,; Сељачки устанак Вота ТајлераСтогодишњи рат
Период	(1377—1387) (енглески регент),; (1390—1399) (командант одбране Аквитаније),; (1386) (антикраљ Круне Кастиље), (13601399) (као војвода од Ланкастера)
Претходник	нико, владавина Едварда III Плантагенета (као енглески регент),; Ричард II Плантагенет (као командант одбране Аквитаније),; Енрике II од Кастиље (као антикраљ Круне Кастиље),; Хенри I Ланкастер и Матилда од Ланкастера (као војвода и војвоткиња од Ланкастера)
Наследник	нико, Ричард II Плантагенет постаје пунолетан (као енглески регент),; Ричард II Плантагенет (као командант одбране Аквитаније и као војвода од Ланкастера),; Катарина од Ланкастера (као антикраљица Круне Кастиље)
Одликовања

Џон од Гента (Гент, 6. март 1340 — Замак Лестер, 3. фебруар 1399), био је син Едварда III и Филипе од Еноа. Назив Џон од Гента добио је по месту рођења. Био је Едвардов најстарији син који је надживео оца. Џон од Гента био је врло утицајна особа у политичким превирањима за време владавине свог нећака Ричарда II. Оснивач је династије Ланкастер која је у 15. веку дала три монарха; Хенрија IV, Хенрија V и Хенрија VI.

Кратке чињенице Џон од Гента, Датум рођења ...

Затвори

Презиме Гент додано му је накнадно јер никад није владао Гентом, из њега је отишао кад је имао три године, али се оно почело везивати уз њега након Шекспирове драме Ричард II.^{[тражи се извор]}

Године 1360. оженио је своју даљу рођаку Бланш, кћерку Хенрија I Ланкастера, али Џон није успео преузети целу Хенријеву територију, пошто је Хенри имао још једну кћерку Матилду. Бланш и Матилда очеве области су поделиле на једнаке делове. Матилда је добила титулу војвоткиње од Ланкастера, а Бланш и Џон нису имали никакву титулу. У ствари нико од њих двоје није имао стварну власт над Ланкастером. Матилда је убрзо умрла не оставивши наследника. То су искористили Бланш и Џон да преузму њене поседе. Све се завршило 13. новембра 1362. када је Џонов отац и краљ Енглеске Едвард III Плантагенет, Џону дао титулу 1. војводе од Ланкастера. Џон је тако постао веома моћан феудалац у Енглеској.^{[тражи се извор]}

Битка код Наварете

Године 1366. на власт у Кастиљи долази Енрике II од Кастиље, свргавајући рођаке династије Плантагент на чијем је челу био Педро I од Кастиље. Педро је на Пиринејима скупљао војску, када му је у фебруару 1367. године у помоћ дошли браћа Џон од Гента и Едвард Црни Принц са Португалцима и са војском од 26.000 људи. Они су заједничким снагама у бици код Наварете (Нахере) 3. априла 1367. године потукли много већу француско-арагонско-кастиљску војску од 60.000 војника, коју су предводили Бертран ду Гесклин и сам Енрике. Изгинуло је око 200 Енглеза и чак 7.000 Француза и Шпанаца. За то су највише били заслушни енглески стрелци, који су на боишту сејали смрт. Ово је натерало кастиљске трупе на повлачење. Бертрен је покушао да им се одупре, али је и сам заробљен. Касније су га откупили за 100.000 франака. Педро се потом вратио на престо, а Енрике је побегао у Француску.^{[тражи се извор]}

Опсада Лиможа

Године 1370. Французи су опсели Лимож. Почетком септембра град се предао (највише захваљујући епископу), а освајачи су у њему побили 3 000 становника не поштедивши ни децу и град сравнили са земљом. Едвардова бруталност је тада највише дошла до изражаја. Због тога је тражио освету, али Џон је спасао заробљенике од смрти (Енглези су у тој опсади заробили само 3 војника). Џон се после овог пораза активније укључио у Стогодишњи рат.

Опсада Дордоње

Џон је у лето 1373. године стигао у Кале где је до августа скупљао војску. За то време успео је да скупи 9 000 људи. Џон се у овој кампањи показао као врло храбар. Војска се убрзо уморила, али и поред умора највећи проблем је била глад. Џон је кренуо источно од париза, кроз Шампању према Бургундији. Пљачкаши градове и села убрзо је дошао до тврдог града Дордоње. У децембру међу војском се појавила кугапа је Џон на велику радост војника наредио повлачење, али повлачење није прошло како треба, пошто је војска умирала од хладноће и од напада Француза. Већ 14. септембра Џон је са мање од 2 000 војника стигао у Бордо, где се војска опоравила. Војска није хтела нити је била у стању да брани Аквитанију, па је већ у априлу 1373. са Џоном отпловила кући.^{[тражи се извор]}

Опсада Сен-Малоа

Године 1378. Џон је планирао да освоји град Брест и са њим читаву Нормандију и 14. августа је уништио француске бродове у луци Сент Мало и почео опсаду, али граду је у помоћ притекла огромна француска војска под заповедништвом Оливера V де Клисона и Бертрана ду Гескелина. Енглеска војска је због глади у септембру напустила опсаду и некако са Џоном дошла у Енглеску. За овај пораз војска је оптужила Џона. Француске је у то време постала непобедива у односу на Енглеску, јер је била богатија.

Мир са Француском

Први преговори за мир су почели 1373. године, али били су неуспешни. Мир је највише желела Енглеска, која је била клонула и изморена овим педесетогодишњим ратовањем. Џон, који је у време Едвардове старости и малолетности Ричарда II Плантагенета, енглеског краља био најважније и највећа личност у Енглеској, није умео да чува земљу, јер је био веома лош тактичар. Папа Гргур XI, који се поред Енглеске највише залагао за мир сазвао је 1374. године енглеско-француски конгрес у Брижу, који је требало да одреди границе између ове две краљевине. После три године дошло је до кратког мира, али рат се наставио 1386. године. У јуну 1389. године залагањем Џона дошло је до Леленгемског мира. Услови су били: Заједнички крсташки рат против Османлија, Енглеско подржавање да Французи прекину папски раскол и Ричард је морао да се ожени француском принцезом Изабелом од Валоа. Венчање је одржано 1396. године. Тада је склопљен енглеско-француски мир на 28. година.

Почетак рата са Кастиљом

Године 1471. након што му је преминула прва супруга Бланш од Ланкастера Џон одлучује да се поново ожени. Његова следећа невеста била је Констанца од Кастиље, војвоткиња од Ланкастера, кћерка бившег кастиљског краља Педро I од Кастиље. То је био повод за поновни рат са Кастиљом и рат је објављен, али кастиљски краљ Енрике II од Кастиље је позвао Французе у помоћ. Тај рат ће заправо почети 15. године касније, али је пре тога било малих окршаја.

Рат

Џон је са братом Едмундом Ланлијем, војводом од Јорка, са армадом и са 5 000 војника, кренуо из Енглеске 9. јула 1386, пошто је 9. маја склопио Виндзорски савез са португалским краљем Жоаом I. Жоао му је у јуну дао Галицију, а Џон је за престолницу одабрао град Оренс где је подигао палату. Џон се после опсаде Бреста искрцао у Ла Коруњу 29. јула. Хуан I од Кастиље, Енрикеов син наследник је очекивао напад из Португалије, па је отишао на запад. Од августа до октобра Џон је против Кастиље у Галицији низао победе. У новембру повео је преговоре са Жоаом, који су се отегли до почетка идуће године, када су одлучили да заједно нападну Кастиљу. Напад је почео у априлу 1387. године. Џонову војску је захватила болест због недостатка хране и исцрпљености, па је у јуну морао да се повуче. Док су се повлачили нападали су их француски најамници удружени са кастиљском војском. Као цену помоћи Џон је своју кћерку Филипу Ланкастер дао Жоаоу за жену.^{[тражи се извор]}

Мир са Кастиљом

После овог пораза Џон је 8. јула 1388. године повео тајне преговоре са Хуаном у Бајону. Резултат преговора је био склапање брака Хуановог сина Енрикеа III од Кастиље са Џоновом и Констанцином кћерком Катарином. Потом су проглашени за принца и принцезу од Астирије, то је била титула кастиљског престолонаследника и престолонаследнице.

Џон је 1377. године постао регент енглеског краља, свог синовца Ричарда II Плантагенета.

Сељачки устанак Вота Тајлера

Џон је кренуо у рат против Кастиље 1381. године, али сељаци су се због Џонових високих пореза побунили. За њиховог вођу изабран је Вот Тајлер. Они су упали у Лондон, где су попалили све што је пипадало Џону или Хоспиталцима. Они су упали у Лондон тауер и сплили Џонову, Својску палату у којој је вероватно Џон живео, али краљ је убрзо са 7 000 војника угушио побуну.^{[тражи се извор]}

Крај регентства и последице

Џон је 1387. престао да буде енглески регент, а краљ је то искористио и уклонио из политике осам нијважнијих лордова и поставио друге. Ови лордови су се пожалили парламенту, који је наредио краљу да уклони нове лордове, али он то одбија. Парламент га је потом ухапсио и затворио у Лондон тауеру. Следеће године кад је пуштен на слободу краљ је вратио старе лордове. Краљ је тако изгубио свој ауторитет.

Џон је испловио из Португалије, а кад је у новембру 1389. године стигао у Енглеску затекао је хаос. Слаб краљ је био у сукобу са својим стрицем Томасом Вудстоком, војводом од Глостера. Томасу се одмах придружио и Џон. Већ у марту 1390. године Ричард је био приморан да да Џону титулу команданта одбране Аквитаније. Џон се после тога окренуо против Томаса и после његовог убиства побуна је угушена, али у Гаскоњи су се побунили племићи лојални краљу. Џон је отишао у Гаскоњу 1394. године да угуши побуну и већ 1395. године побуна је била угушена. Џон је после тога постао врховни лорд (саветник) Енглеске и до краја живота је остао лојалан краљу.^{[тражи се извор]}

Ричард је искористио Џонову смрт и његовом сину најважнијем енглеском лорду Хенрију Болинбруку одузео све поседе, које је наследио од Џона, а Хенрија је потерао заједно са надбискупом Кантерберија Томасом Арунделом, који га је подржавао.^{[тражи се извор]}

16. Хенри III Плантагенет

8. Едвард I Плантагенет

17. Елеонора од Провансе

4. Едвард II Плантагенет

18. Фернандо III од Кастиље

9. Елеонора од Кастиље

19. Жана од Понтјеа

2. Едвард III Плантагенет

20. Филип III Храбри (=28)

10. Филип IV

21. Изабела Арагонска (=29)

5. Изабела Француска

22. Енрике I од Наваре

11. Хуана I од Наваре

23. Бланш од Артоа

1. Џон од Гента

24. John I, Count of Hainaut

12. John II, Count of Holland

25. Adelaide of Holland

6. Вилијам I, гроф од Еноа

26. Хенрик V, гроф од Луксембурга

13. Филипа од Луксембурга

27. Маргарета од Бара

3. Филипа од Еноа

28. Филип III Храбри (=20)

14. Шарл Валоа

29. Изабела Арагонска (=21)

7. Жана од Валоа

30. Карло II Напуљски

15. Маргарета од Анжуа и Мена

31. Марија Угарска (напуљска краљица)

Armitage-Smith, Sydney (1904). John of Gaunt, King of Castile and Leon, Duke of Aquitaine and Lancaster, Earl of Derby, Lincoln, and Leicester, Seneschal of England. London: Constable.
Cantor, Norman F. (2004). The Last Knight: the Twilight of the Middle Ages and the Birth of the Modern Era. New York: Free Press. ISBN 978-0-7432-2688-2.
Goodman, Anthony (1992). John of Gaunt: the Exercise of Princely Power in Fourteenth-Century Europe. Harlow: Longman. ISBN 978-0-582-09813-8.
Green, V.H.H. (1955). The Later Plantagenets: a Survey of English History 1307–1485. London: Edward Arnold.
Nicolle, David (2011). The Great Chevauchée: John of Gaunt's Raid on France 1373. Osprey Raid. 20. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-84908-247-1.
Walker, Simon (1990). The Lancastrian Affinity, 1361–1399. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820174-8.

Information about John of Gaunt by Sandra Grünewald
Sir Jean Froissart: John of Gaunt in Portugal, 1385 Архивирано на сајту (14. август 2014)

Хенри I Ланкастер	Војвода од Ланкастера (1360/2-1399)	Ричард II Плантагенет
Ричард II Плантагенет	Командант одбране Аквитаније (1390—1399)	Ричард II Плантагенет
Педро I од Кастиље (пре велике паузе)	Антикраљ Круне Кастиље (1386—1388)	Катарина од Ланкастера
нема, владавина Едварда III Плантагенета	Енглески регент (de facto краљ Енглеске) (1377—1387)	нема, Ричард II Плантагенет постаје пунолетан и узима власт у своје руке