Јован Мајендорф (рус. ; Неји на Сени, 17. фебруар 1926 — Монтреал, 22. јул 1992) био је истакнути православни свештеник, теолог и писац 20. века.
Јован Мајендорф | |
|---|---|
| Датум рођења | 17. фебруар 1926. |
| Место рођења | Неји на Сени, Француска |
| Датум смрти | 22. јул 1992. (66 год.) |
| Место смрти | Монтреал, Канада |
| Родитељи | Барон Теофил Мајендорф Јекатерина Шидловскаја |
Биографија
Рани период
Јован Мајендорф је рођен у месту Неји на Сени, Француска, у породици руских племића и емиграната као Иван Теофилович барон фон Мајендорф (Иван Феофилович барон фон Мейендорф). Мајендорф је завршио средњу школу у Француској, да би након тога стицао богословско знање на академији св. Сергија у Паризу, где је дипломирао (1949). На Сорбони је дипломирао 1948. године, а касније је стекао и следеће дипломе: а Diplôme d'études supérieures (1949), a Diplôme de l'école pratique des Hautes Etudes (1954). Титулу доктора богословских наука стекао је одбранивши тада револуционарну докторску дисертацију о учењу св. Григорија Паламе.
Богословска каријера
У Француској, Мајендорф је био асистент на катедри за црквену историју на Институту св. Сергија, и сарадник при Centre National de la Recherche Scientifique. Након рукоположења 1959. године, Мајендорф се са породицом преселио у САД. Примљен је на Богословску академију св. Владимира, која се налази у Такахоу , Њујорк, као професор црквене историје и патристике. Поред тога, био је предавач Византијског богословља на Универзитету Харвард, на Дамбартон Оукс-у (енгл. Dumbarton Oaks), где је провео један семестар у својству вршиоца дужности директора (1977), и на Универзитету Фордам где је предавао Историју Византије (од 1967). Такође, био је ванредни професор на Универзитету Колумбија и Уједињеном Богословском колеџу (енгл. Union Theological Seminary) смештеним у Њујорку. Предавао је на бројним универзитетским кампусима и црквеним догађајима. Дужност декана Академије св. Владимира обављао је од марта 1984. до јуна 1992. године.
Мајендорф је био један од водећих гласова у православној заједници и радио је на поновном уједињавању група са којима Руска православна црква прекинула општење након Октобарске револуције. Био је један од кључних људи у успостављању Православне цркве у Америци (енгл. OCA) као независног ентитета (1970). Увек је инсистирао на важности православног предања, што је често манифестовао на екуменским скуповима, попут скупштине у Упсали (1968), одржаној под покровитељством Светског Савета Цркава (енгл. WCC), а за време његовог председавања комисијом „Вера и поредак“ (1967-1975).
Упокојење и наслеђе
Током одмора у породичној летњој резиденцији у Квебеку, Мајендорф се разболео и одведен је на преглед у болницу св. Марије у Монтреалу. Тамо је и преминуо услед канцера панкреаса. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Академије св. Владимира у Крествуду. Његов син, Пол Мајендорф (1950), тренутно је професор Литургијског богословља при Академији св. Владимира.
Активности
Као члан више стручних удружења, Мајендорф је, током различитих периода, служио као председник Православног богословског америчког друштва, председник Америчког патристичког друштва, и као члан Извршног одбора САД за Византијске студије. Био је члан Националне задужбине за хуманистичке науке (1976—1977), и сарадник Гугенхајма (1981).
Током своје службе на Академији св. Владимира, заузимао је положај библиотекара, продекана за наставу, и дугогодишњег уредника Богословског тромесечника св. Владимира (енгл. St. Vladimir's Theological Quarterly). Током своје службе у Цркви, заузимао је позиције председника одељења за спољне послове Православне Цркве у Америци, саветника св. Синода, и уредника месечног листа Православне Цркве. Као представник Православне Цркве, учествовао је у раду Светског Савета Цркава и био је председник комисије „Вера и поредак“ (1967-1975). Посвећен посебно православном јединству и сарадњи, био је један од оснивача и први генерални секретар организације Синдесмос (енгл. Syndesmos - Светска федерација православне омладине), а касније је служио и као њен председник.
Признања
Мајендорфу је додељен почасни докторат Универзитета Нотр Дам (енгл. University of Notre Dame) и Главне богословске академије (енгл. General Theological Seminary), а био је и дописни члан Британске академије наука. Био је виши научни сарадник у Дамбратон Оукс-у. Диплома почасног члана Лењинградске богословске академије додељена му је у мају 1990. године. Јуна 1991. године, Мајендорф је награђен орденом св. Владимира, 2. класе, од стране његове светости Алексија II, патријарха московског и целе Русије.
Међународна конференција
Од 9-11. фебруара 2012. године, одржана је међународна конференција под називом „Наслеђе оца Јована Мајендорфа, научник и свештеник (1926—1992)" на Институту св. Сергија у Паризу, у част двадесет година од упокојења оца Јована Мајендорфа.[1]
Библиографија
- Рим, Константинопољ, Москва: историјске и богословске студије, превод: Марко Ђурђевић (Врњци: Интерклима-графика; Лос Анђелес: Севастијан прес, 2018).
- Свети Григорије Палама и исихастичка духовност (Београд: Задужбина светог манастира Хиландара, 2012).
- Брак: православна перспектива, превод: Јована Пантелић (Београд: Отачник, 2012).
- Живо Предање: православно сведочење у савременом свету, превод: Катарина Кесић (Крагујевац: Каленић, 2008).
- Увод у светоотачко богословље (извод са предавања), превод: Дејан Лучић (Врњачка Бања: Пролог, 2008).
- Сведочење (хришћана) свету, превод: Ивица Чаировић (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2007).
- Византијско наслеђе у Православној Цркви, превод: Ивица Чаировић (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2006).
- Православна Црква јуче и данас, превод: др Радомир Поповић (Београд: Богословски факултет Српске православне Цркве, 1998).
- Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године (Крагујевац: Каленић, 1997).
- Христос у источно-хришћанској мисли, превод: Богдан Лубардић (Света Гора Атонска: Манастир Хиландар, 1994).
- Византијско богословље: историјски токови и догматске теме, превод: Јован Олбина (Крагујевац: Каленић, 1989).
- Примат апостола Петра: приредио: Ј. Мајендорф, превод: Јован Олбина (Крагујевац: Каленић, 1989).
- Свети Григорије Палама и православна мистика, превод: Јован Олбина (Београд: Хиландарски фонд Православног богословског факултета, 1983).
- Брак у светлости православне теологије, превод: Радомир Ракић (Београд: Православље, 1970).
Референце
Спољашње везе
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
