Јужнолибански сукоб (1982—2000)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Јужнолибански сукоб (хебр. , арап. ) се односи на 22 године дуги отпор Либанаца против инвазије израелске војске и њихових савезника Јужнолибанске војске(СЛА).[1][2] Смештен у позадини напетости између палестинских фракција и насилне либанске унутрашње борбе, Јужнолибански сукоб се може сматрати делом Либанског грађанског рата, иако се учесници и временска скала разликују. Док је Либански рат 1982., узрокован инвазијом Израела, и Опсада Бејрута, резултовала одласком ПЛО-а из Либана, израелска окупација јужног Либана од 1982. довела је до консолидације неколицине покрета отпора, укључујући Хезболаха и Амала, од претходно неорганизованог, расцепканог покрета отпора на југу. У 2000, израелска се војска скоро потпуно повукла из јужног Либана и то након 22 године (прва инвазија је била 1978).
| Јужнолибански сукоб 1982–2000. | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Израелско-арапских ратова | |||||||||
 Напуштени тенк у јужном Либану који сада носи дрвену фигуру Ајатолаха Хомеинија | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
|
Израел Јужнолибанска војска (СЛА) |
 ХезболахЛКП Сирија  ПЛО | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
Антоан Лахад Шимон Перес Аријел Шарон Ехуд Барак |
Абас ел Мусави † Хасан Насрала Хафиз ел Асад Ахмед Џибрил | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
|
Погинулих: 546 (ИДФ) 954-1.456 (Јужнолибанска војска) |
Погинулих: 1.283 Хезболахових бораца 1 сиријски војник | ||||||||
До касних 1980-их, Израел и његов сарадник, Јужнолибанска војска, су се суочавали са отпором од неколицине неорганизованих либанских група. Међу раним организацијама отпора су били и Либански национални фронт отпора, који је водио покрет Амал, и Либанска комунистичка партија. Израелска окупација (1982–2000) је међутим охрабрила те скупине отпора да се уједине. До 1990-их, добро организовани Хезболах, уз потпору Сирије и Ирана, се појавио као водећа организација и војна снага, предводећи курс отпора. Та организација је била једна од првих на Блиском истоку која је употребила тактику самоубилачких напада против израелске војске па и израелских мета изван Либана,[3] да би на крају израсла у паравојну јединицу са ракетама и разним оружјем[4] уз помоћ којег је заробљавала и нападала израелске грађане[5][6]. Дана 16. фебруара 1992, шејк Абас ел Мусави, главни секретар Хезболаха, је убијен када је израелски хеликоптер напао његову поворку аутомобила на путу јужно од Сидона. Дана 25. јула 1993, у накани да елиминишу Хезболахову претњу на југу Либана, ИДФ је покренуо најтежи напад од 1982, међутим тај исламистички отпор и даље остаје присутан. Дана 11. априла 1996, ИДФ је покренуо „Операцију плодови гњева“ и бомбардовао Хезболахова упоришта на југу Либана, јужним предграђима Бејрута и долине Бека. Исте године, ИДФ-ов напад на УН-ову базу у Кани резултовао је смрћу од преко 100 либанских избеглица који су се сместили тамо, док је 4 УНФИЛ-ових припадника тешко рањено[7].
До краја 1990-их, константни војни напади и жртве које је узроковао Хезболах је евентуално довео до тога да се Израел повукао са либанске територије,[1] у складу са УН-овом резолуцијом 425, која је усвојена 1978. године. Повлачење је резултовало потпуним колапсом Јужнолибанске војске[8]. Ипак, камен спотицања остале су Шеба фарме те још понеки делићи територије. Иако је позиција УН-а да се Шеба фарме не налазе у саставу Либана, него Сирије, сви политички вође и грађани Либана су одбили такав став и најавили повратак преостале територије милом или силом.[9]
Сукоб никад није завршен што због одбијања јеврејске државе да се у потпуности повуче с те спорне територије, као и због одбијања да се призна кривица за масакре и плати ратне штете и пусти отете либанске борце покрета отпора.
Прекогранични инциденти са Хезболахом довели су и до Израелско-либанског рата 2006, који је такође решио проблем заробљеника, али не и територије.
Извори
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.