Нови културни покрет
From Wikipedia, the free encyclopedia
Нови културни покрет (упрош: 新文化运动; трад: 新文化運動; пин: Xīn Wénhuà Yùndòng) био је покрет у Кини 1910-их и 1920-их који је критиковао класичне кинеске идеје и промовисао нову кинеску културу засновану на западним идеалима попут демократије и науке.[1] Настао из незадовољства традиционалном кинеском културом након неуспеха Републике Кине да реши кинеске проблеме,[2] у њему су учествовали научници као што су Чен Дусју, Цај Јуенпеј, Чен Хенгџе, Ли Даџао, Лу Сјуен, Џоу Цуожен, Хе Дунг, Ћен Сјуентунг, Лију Баннунг, Бинг Син и Ху Ши, многи класично образовани, који су водили побуну против конфуцијанизма. Покрет је промовисао:
- Књижевност написану на говорном језику
- Крај патријархалне породице у корист слободе појединца и ослобођења жена
- Став да је Кина нација међу нацијама, а не јединствена конфуцијанска култура
- Преиспитивање конфуцијанских текстова и древних класика применом савремених текстуалних и критичких метода анализе текста (Школа скептицизма антике)
- Демократске и егалитарне вредности
- Оријентацију ка будућности, а не према прошлости
Нови културни покрет је био претеча покрету познатом као „Покрет 4. маја”.[3] Четвртог маја 1919. године пекиншки студенти протестовали су против Париске мировне конференције због преноса немачког права над Шандунгом на Јапанско царство, а не на Кину. Нови културни покрет тако је еволуирао од културног покрета у политички покрет.[4]