Архитектура неокласицизма
From Wikipedia, the free encyclopedia
Архитектура неокласицизма — архитектонски стил, створен неокласицистичким покретом, који је почео средином 18. века.[1] У свом чистом облику то је стил, који углавном потиче из античне архитектуре, Витрувијанских принципа и дела италијанског архитекте Андреа Палладиа.
У иностраној историографији термин „неокласицизам” односи се на класични правац у архитектури и уметности последње трећине XVIII - прве трећине XIX века, за разлику од класицизма XVII века, као и каснијим обраћањима ка класичним идеалима. У Русији стилови ових епоха називају се "класицизам XVIII века" и "Александарски класицизам" или "ампир" (у Русији и у Француској), а термин "неокласицизам" односи се само на смер архитектуре и ликовне уметности касних 1900-1910-их, као и 1920-их и 1930-1950-их (на енглеском - Neoclassical Revival). У задње време примећена jе тенденција преласка на међународну терминологију.
Класицизам је уметнички правац у архитектури, који је настао у Француској на краљевском двору „Краља сунца“ Луја XIV одакле се проширује. Прва фаза се назива „барокни класицизам“ због употребе барокних елемената у њему. Класицизам се труди да се одвоји од барока и рококоа и да постане умеренији и једноставнији. У доба Наполеона Бонапарта се назива ампир који је преузимао елементе из античке Грчке и ренесансе и давао је нагласке на разум и разумљивост у стварању. У њему се сматра да се појединац мора подвргавати друштву. Класицизам је у највећем замаху у доба апсолутних монархија у Европи. Подржавали се се класичне форме које су биле инспирисане узокима из антике.