Молуци преусмерава овде. За провинцију Индонезије погледајте страницу Молуци (провинција).
Молучка острва, или кратко Молуци (инд.), су архипелаг у Индонезији, уједно и део ширег Малајског архипелага. Познати су и као „ острва зачина“, а налазе се источно од острва Сулавеси (Целебес), западно од Нове Гвинеје, и северно од острва Тимор и обухватају 74.505 km².[2] Претежно су брдовита (највиши врх 3.277 m) са више активних вулкана. Клима је тропска са монсунским утицајем. Унутрашњост острва до висине од 1.200 м покривају тропске шуме. Земљиште уз обалу је низија која се обрађује. Узгајају се кокосове палме, пиринач, кукуруз, тропско воће и мирођије. Становници се баве риболовом. Највећа острва су: Халмахера, Серам и Буру. Кроз историју, ова острва су била позната под именом „Острва зачина“, међутим ово име су кинески и европски трговци примењивали и на друга острва. Острва су почетком XVI века припадала Португалцима; у првој половини XVII века постепено су их заузели Холанђани. Од 1796. до 1802. и од 1810. до 1814. године, била су под влашћу Уједињеног Краљевства. Јапанци су их заузели 1942, а 1949. године ушла су у састав Републике Индонезије.
Острва су била позната као Острва зачина због мушкатних орашчића, буздова и каранфилића који су се искључиво тамо произвођени, чије је присуство изазвало колонијално интересовање Европе у шеснаестом веку.[3]
Малучка острва су чинила јединствену провинцију од независности Индонезије до 1999. године, када је подељена на две провинције. Нова провинција, Северни Молуци, обухвата област између Моротаја и Суле, са луком острва од Буруа и Серама до Ветара који остаје у оквиру постојеће Малучке провинције. Северни Молуци је претежно муслимански, а његов главни град је Софифи на острву Халмахера. Малучка провинција има заступљеније хришћанско становништво, а њен главни град је Амбон. Иако су првобитно били Меланежани,[4] знатан део острвске популације, посебно на острвима Банда, масакриран је у 17. веку током Холандско-португалског рата, такође познатог као Рат зачина.
Рана историја
Аустрало-меланежани су били први људи који су насељавали острва пре најмање 40.000 година, а потом и каснија миграција говорника аустронезијског језика око 2000. године пре нове ере.[5] Други археолошки налази су показали да је могуће да су арапски трговци почели да пристижу у четвртом веку, доносећи ислам. Прелазак на ислам одвио се на многим острвима, посебно у центрима трговине, док је аборџински анимизам опстао у залеђу и изолованим острвима. Археолошки докази овде се у великој мери ослањају на појаву свинских зуба, као доказ о јелу свинског меса или уздржавању од тога.[6] Остаци маџапахитских експедиција су такође пронађени у усменом предању, као и на археолошким налазиштима. Пример усмене историје укључује причу из Летвуана, острва Кај Кецил, о балијском изасланику Гајах Маде по имену Касдев, његовој жени Дит Ратнгил и осморо њихове деце. Археолошка налазишта древних гробница пронађена су у заливу Сорбај јужно од Летвуана, чини се да подржавају причу, као и неке културне праксе Кеја балијског порекла,[7] други археолошки налази Кеј острва укључују статуу Шиве са Кеј Бесар острва. Друга усмена прича била је о експедицији Маџапахита из 14. века на Негери Ему, острво Амбон, коју је извршила изасланица по имену Нји Мас Кенанг Еко Сутарми, заједно са 22 њених пратилаца и копљаника настојећи да оформи савезништво и трговински однос са вођом Негери Еме по имену Капитан Адинг Аданг Анан Танахатуила. Сустет је посредовао Малеси Соа Лиса Мајтиму, али договор није остварен. Пошто Сутарми није успела, одлучила је да остане у изгнанству док су се њене пратње населиле и удале за мештане Еме, а њен копљаник се настанио на обали, али су га касније убиле трупе Гунунг Маута. Археолошка налазишта везана за ову експедицију укључују извор воде са симболима Сунца са девет зрака, наследство копаља и Тотобуанга које чувају породица Мајтиму и сеоска канцеларија Негери Ема, поред многих узорака грнчарије.[8]
Португалски
У августу 1511, Португалци су освојили град-државу Малаку. Најзначајнији трајни ефекти португалског присуства били су поремећај и реорганизација трговине југоисточне Азије, и у источној Индонезији — укључујући Малаку — увођење хришћанства.[9]
Један португалски дневник забележио је „тридесет година откако су постали Маври“.[10]
Афонсо де Албукерки је сазнао за пут ка острвима Банда и другим „острвима зачина“ и послао је истраживачку експедицију од три брода под командом Антонија де Абреуа, Симо Афонса Бизигуда и Франсиска Серана.[11] На повратку, Серан је доживео бродолом на острву Хиту (северни Амбон) 1512. Тамо је успоставио везе са локалним владаром који је био импресиониран његовим борилачким вештинама. Владари конкурентских острвских држава Тернате и Тидоре такође су тражили помоћ Португалије, а придошлице су дочекане у тој области као купци залиха и зачина током затишја у регионалној трговини, због привременог прекида јаванске и малајске пловидбе у то подручје након Молучког сукоба 1511. године. Трговина зачинима је убрзо оживела, али Португалци нису били у стању да у потпуности монополизују или поремете ову трговину.[12]
Удруживши се са Тернатским владаром, Серан је изградио тврђаву на том малом острву и служио као шеф најамничке групе португалских морнара у служби једног од два локална завађена султана који су контролисали трговину зачинима. Сераn и Фердинанд Магелан су, међутим, изгинули пре него што су се могли срести.[12] Португалци су се први пут искрцали у Амбон 1513. године, али је то постао нови центар за њихове активности на Малучким острвима тек након протеривања из Терната. Европска моћ у региону је била слаба и Тернате је постао растућа, жестоко исламска и антиевропска држава; Португалско-тернатски ратови беснели су током владавине султана Баба Улаха (владао 1570–1583) и његовог сина султана Сајдија Берката (владао 1583–1606).[13]
Donkin, R. A. (1997). Between East and West: The Moluccas and the Traffic in Spices Up to the Arrival of Europeans. American Philosophical Society. 0-87169-248-1.
Monk, Kathryn A.; Yance De Frete; Gayatri Reksodiharjo-Lilley (1997). The Ecology of Nusa Tenggara and Maluku. Singapore: Periplus Press. ISBN962-593-076-0.
Van Oosterzee, Penny (1997). Where Worlds Collide: The Wallace Line. Ithaca: Cornell University Press. ISBN0-8014-8497-9.
Wallace, Alfred Russel (2000) [1869]. The Malay Archipelago. Singapore: Periplus Press. ISBN962-593-645-9.
George Miller (editor), To The Spice Islands And Beyond: Travels in Eastern Indonesia, Oxford University Press, Paperback, 310 pages. 1996.967-65-3099-9.
Severin, Tim The Spice Island Voyage: In Search of Wallace, Abacus, paperback, 302 pages. 1997.0-349-11040-9.
Bergreen, Laurence Over the Edge of the World, Morrow, 2003, paperback, 480 pages
Muller, Dr. Kal Spice Islands: The Moluccas, Periplus Editions, paperback, 168 pages. 1990.0-945971-07-9.
Antonio Campo, Juan Carlos Rey y Marco Ramerini, The fortresses of the Molucas islands, Belagua Ediciones 2022, paperback in English and Spanish. 978-84-124434-2-4.
Leonard Andaya 1993 The world of Maluku. Honolulu: University of Hawaii Press.
Pigeaud, Theodoor Gautier Thomas (1960c). Java in the 14th Century: A Study in Cultural History, Volume III: Translations (3rd revised изд.). The Hague: Martinus Nijhoff. ISBN978-94-011-8772-5.
Pigeaud, Theodoor Gautier Thomas (1962). Java in the 14th Century: A Study in Cultural History, Volume IV: Commentaries and Recapitulations (3rd revised изд.). The Hague: Martinus Nijhoff. ISBN978-94-017-7133-7.
Amal, Muhammad A. (2016). Kepulauan Rempah-rempah. Jakarta: Gramedia. ISBN978-6024241667.
Balk, G.L.; van Dijk, F.; Kortlang, D.J.; Gaastra, F.S (2007). The Archives of the Dutch East India Company (VOC) and the Local Institutions in Batavia (Jakarta). Leiden: Brill. ISBN9789004163652.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза))
Boxer, C.R. "The Dutch East India Company and the China Trade" History Today (Nov 1979), Vol. 29 Issue 11, pp. 741–750; covers 1600 to 1800; online
Gaastra, Femme (1991). De geschiedenis van de VOC. Zutphen: Walburg Pers. [in Dutch]
Gaastra, Femme (2003). The Dutch East India Company: Expansion and Decline. Zutphen: Walburg Pers.
Landwehr, J.; van der Krogt, P (1991). VOC: A Bibliography of Publications Relating to the Dutch East India Company, 1602–1800. Utrecht: HES.
Meilink-Roelofsz, M.A.P.; van Opstall, M.E.; Schutte, G.J., ур. (1988). Dutch Authors on Asian History: A Selection of Dutch Historiography on the Verenigde Oostindische Compagnie. Dordrecht: KITLV.
Meilink-Roelofsz, M.A.P.; Raben, R.; Spijkerman, H. (eds.): De Archieven van de Verenigde Oostindische Compagnie (1602–1795) [The Archives of the Dutch East India Company (1602–1795)]. ('s-Gravenhage: SDU Uitgeveri, 1992) [in Dutch]
Gerritsen, Rupert (ed.): A translation of the charter of the Dutch East Indies Company (Verenigde Oostindische Compagnie or VOC): Granted by the States General of the United Netherlands, 20 March 1602. Translated from the Dutch by Peter Reynders.
Biran, Misbach Yusa (2009). Sejarah Film 1900–1950: Bikin Film di Jawa[History of Film 1900–1950: Making Films in Java] (на језику: индонежански). Jakarta: Komunitas Bamboo working with the Jakarta Art Council. ISBN978-979-3731-58-2.
Cribb, R.B., Kahin, A. Historical dictionary of Indonesia (Scarecrow Press, 2004)
Dick, Howard,; . (2002). The Emergence of a National Economy: An Economic History of Indonesia, 1800–2000. U. of Hawaii Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Prayogo, Wisnu Agung (2009). „Sekilas Perkembangan Perfilman di Indonesia” [An Overview of the Development of Film in Indonesia]. Kebijakan Pemerintahan Orde Baru Terhadap Perfilman Indonesia Tahun 1966–1980[New Order Policy Towards Indonesian Films (1966–1980)] (Bachelor's of History Thesis) (на језику: индонежански). University of Indonesia.
Ricklefs, M.C. (1991). A Modern History of Indonesia (2nd изд.). MacMillan. chapters 10—15. ISBN0-333-57690-X.
Bosma U., Raben R. Being "Dutch" in the Indies: a history of creolisation and empire, 1500–1920 (University of Michigan, NUS Press, 2008). 9971-69-373-9
Colombijn, Freek; Thomas Lindblad, eds (2002). Roots of violence in Indonesia: Contemporary violence in historical perspective. Leiden: KITLV Press.CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
Dick, Howard,; . (2002). The Emergence of a National Economy: An Economic History of Indonesia, 1800–2000. U. of Hawaii Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Elson, Robert (2008). The idea of Indonesia: A history. Cambridge University Press.
Braudel, Fernand, The perspective of the World, vol III in Civilization and Capitalism, 1984
Gouda, Frances (1996). Dutch Culture Overseas: Colonial Practice in the Netherlands Indies, 1900-1942.
Nagtegaal, Luc (1996). Riding the Dutch Tiger: The Dutch East Indies Company and the Northeast Coast of Java, 1680–1743. 250pp
Robins, Nick (2006). The Corporation that Changed the World: How the East India Company Shaped the Modern Multinational. ISBN0745325238. excerpt and text search
Taylor, Jean Gelman (1983). The Social World of Batavia: Europeans and Eurasians in Colonial Indonesia.
Lindblad, J. Thomas (1989). „The Petroleum Industry in Indonesia before the Second World War”. Bulletin of Indonesian Economic Studies. 25 (2): 53—77. doi:10.1080/00074918812331335569.
Panikkar, K. M. (1953). Asia and Western dominance, 1498–1945, by K.M. Panikkar. London: G. Allen and Unwin.
Braithwaite, John; Dunn, Leah (2010). „3. Maluku and North Maluku”(PDF). Anomie and Violence: Non-truth and reconciliation in Indonesian peacebuilding. The Australian National University. стр.147—243. ISBN978-1-921666-22-3.