![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/3/3a/Coat_of_Arms_of_England_%25281558-1603%2529.svg/langsr-640px-Coat_of_Arms_of_England_%25281558-1603%2529.svg.png&w=640&q=50)
Habeas corpus
From Wikipedia, the free encyclopedia
(„мораш имати тело”)[1] представља важан део енглеског система „историјске уставности" и најважнији документ о правима човека у англосаксонском праву. Основна начела овог инструмента се своде на забрану незаконитог хапшења без судског налога, забрану дуготрајног задржавања у затвору без очигледних доказа о кривици, заштити човека од малтретирања у истрази и изнуђеног признања као и на низ других процесних привилегија. Еволуција овог правног средства је била веома дуга. Започела је у 13. веку, а била је крунисана доношењем закона у парламенту под поменутим називом 1679.[2][3]
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/3/3a/Coat_of_Arms_of_England_%281558-1603%29.svg/640px-Coat_of_Arms_of_England_%281558-1603%29.svg.png)
Налог habeas corpus је у осамнаестом веку описао Вилијам Блекстоун као „одличан и ефикасан налог у свим врстама незаконитог затварања“.[4][5] То је позив који има снагу судског налога; упућује се старатељу (затворском службенику, на пример) и захтева да се затвореник изведе пред суд, и да старатељ предочи доказ о овлашћењу, омогућавајући суду да утврди да ли старатељ има законска овлашћења да затвори притвореника. Ако старатељ поступа ван својих овлашћења, затвореник мора бити пуштен. Сваки затвореник, или друга особа која наступа у њихово име, може поднети захтев суду или судији за издавање налога habeas corpus. Један од разлога да налог затражи неко друго лице, а не затвореник, је тај што би притвореник могао бити држан у самици. Већина јурисдикција грађанског права пружа сличан правни лек за оне који су противправно притворени, али се то не назива увек habeas corpus.[6] На пример, у неким земљама шпанског говорног подручја, еквивалентан лек за противзаконито затварање је amparo de libertad („заштита слободе“).
Право на петицију за издавање налога habeas corpus се ипак дуго славило као најефикаснија заштита слободе субјекта. Правник Алберт Вен Дајси је написао да британски Habeas Corpus закон „не декларише никакав принцип и не дефинише никаква права, али су у практичне сврхе вредни стотину уставних чланова који гарантују слободу појединца“.[7]