![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a2/Penis_pump.jpg/640px-Penis_pump.jpg&w=640&q=50)
Импотенција
From Wikipedia, the free encyclopedia
Импотенција је немогућност мушкарца да обезбеди задовољавајућу сексуалну активност. Док се у ужем смислу, полна немоћ мушкарца за обављање полног чина, услед органских или психолошких узрока, који трајно онемогућавају постизања и одржања задовољавајуће ерекције, означава као еректилна дисфункција, дотле се у најопштијем смислу, појмом импотенција може означавати и неспособност, или немоћ мушкарца у духовном, стваралачком, или неком другом смислу.[1]
Импотенција | |
---|---|
![]() | |
Лечење еректилне дисфункције вакуумом | |
Класификација и спољашњи ресурси | |
МКБ-10 | F52.2, N48.4 |
МКБ-9-CM | 302.72, 607.84 |
DiseasesDB | 21555 |
eMedicine | med/3023 |
MeSH | D007172 |
Импотенција се може манифестовати као потпуна неспособност постизања ерекције (ако она траје дуже од три месеца), или је њена неконзистентност или способност одржавања ерекције само краткотрајна (пролазна).[2]
Сваки поремећај који утиче на нормалну циркулацију крви у мушком полном уду, може бити потенцијални узрок импотенције. Као најчешћи узроци наводе се они који су физичке природе, болести, повреда или нежељених дејстава лекова.[3]
Иако импотенција није примарно последица старења (јер само старење не узрокује импотенцију), њена учесталост ипак расте са процесом старења: тако да око 5% мушкараца у петој деценији живота и 15-25% мушкараца страјих од 65 година пати од овог проблема.[2]
Мушку импотенцију такође треба разликовати од неплодности и преране ејакулације. Наиме мушкарац који не може одржати ерекцију, може у сваком другом погледу бити способан за оплодњу. Такође прерану ејакулацију, код које оргазам настаје сувише брзо да би се задовољио неки од партнера, треба разликовати од импотенције.
Начин лечења зависи од специфичности проблема који је узроковао импотенцију. Зато је први корак у терапији еректилне дисфункције дефинисање узрока, ако је то могуће, а затим доношење одлуке о најједноставнијем и најмање ризичном начину решења овог проблема.[2]