Комедија

Комедија (грч. — „походна песма“) једна је од основних врста драме. Развијала се још у античкој Грчкој и Риму. Постоји и истоимена врста филма. Као супротност комедији издваја се трагедија, док се јединство ово двоје назива трагикомедија или гротеска.

Муза Талија држи маску комоса

Историја појма

Комедија је почела као фестивалска сеоска ода. Реч је у српски дошла преко латинског и италијанског . Кроз историју је имала више значења. У средњем веку је то била прича са срећним крајем.^[1] Зато је Данте Алигијери назвао своје најпознатије дело баш Комедија (. , где комички стил описује као ; опет ; ).^[2]

У античкој Грчкој комедија је била песма комоса, то јест весела песма коју пева група младића за време свечане прославе у част бога вина, плодности и забаве Диониса. Муза комедије била је Талија. Најпознатији комедиограф античке Грчке био је Аристофан, док су најпознатији аутори римских комедија били Плаут и Публије Теренције Афер.^[3] Као намењену да изазове смех комедију описује Мирослав Пантић, што је други велики циљ комедије; и то не увек смех дискретан и од племените врсте, већ и громогласан и суров, какав је ренесансном човеку такође био по ћуди. Историја комедије веома је богата.^[4]

Опште одлике

Основно средство комедије јесте смех, представљен кроз хумор и комику. С друге стране, широко се употребљавају и друга драмска средства попут ироније, сарказма, сатире и гротеске. Смех у комедији извире из драмских ситуација и несналажења људи у њима. Због тога, главни ликови оваквих дела бивају исмевани због својих недостатака, мана и порока.^[5]

Као драмска врста, комедија се дели на три основне подврсте, а то су комедија карактера, комедија нарави и комедија интриге. Комедија карактера приказује комичне црте људске личности које постајући страст или порок уједно постају и изопачење самог човека. Дакле, она извргава руглу главни лик и његову доминантну особину, која је према француском просветитељу Волтеру најчешће нека од следећих: тврдичлук, похлепа, себичност, глупост, сујета, подлаштво, лицемерство (дволичност), завист, лењост, љубомора, уображеност, каћиперство. Аутори оваквих комедија су Молијер и Јован Стерија Поповић, између осталих.^[5]

Маске који су носили грчки комоси

Комедија нарави односно друштвена комедија за предмет смеха и исмевања узима негативне појаве у друштву, мане, недостатке и наопака схватања која обухватају целу једну средину, друштвени слој или време. То може бити сукоб старог и новог, сукоб двеју генерација, различитих обичаја или нарави, или пак исмејавање регресивних особина попут каријеризма, борбе за власт, учмалости и заосталости, бирократизма. У ову групу спадају Гогољев Ревизор, Држићев Дундо Мароје, Стеријини Родољупци, Нушићево Сумњиво лице и комедије Душана Ковачевића попут Маратонци трче почасни круг и Радован III.^[5]

Комедија интриге односно ситуације спада у комедију ниже врсте. Садржи велики број смешних дешавања до којих долази као кулминација претходно створене сплетке, неспоразума, несналажења или необавештености за ту прилику посебно осмишљених ликова. Таква поставка доводи до честих неочекиваних обрта, а стога и смеха. Ситуациона комика, која је основа ове драмске подврсте, убраја се у комику нижег ранга јер у себи не садржи образовне, ерудитне елементе. Овдашњи смех је чист, безазлен и ништа не подвргава руглу. У питању је такозвани „смех ради смеха“, са радњом „врло динамичном, али никада вулгарном“. С друге стране, постоје и комедије интриге које су веома банализоване, неодмерене и просте. То су фарсе (лакрдије), попут Држићеве Новеле од Станца. Одмерене комедије интриге биле би оне попут Трифковићевог Љубавног писма и Нушићева дела.^[5]

Врсте комедија на филму

Антикомунистичка комедија

Врста предратних и поратних америчких филмских комедија које су се подсмевале совјетским агентима убаченим у САД са шпијунским и субверзивним задатком, али који се у томе не сналазе и подлежу чарима америчког начина живота. Ови филмови снимани су највише у време када је владао велики страх од комунистичке опасности. Филм Ернста Лубича „Ниночка“ (1939) најзначајнији је у овој врсти комедије.

Комедија белих телефона

Врста предратне италијанске филмске комедије која се по угледу на америчку софистицирану комедију бавила комичним интригама виших слојева друштва. У њима је доминирала имитација америчког начина живота, чиме се стварао привид да је Италија земља обиља и срећног живота, уочи Другог светског рата. Отуда и ироничан назив за те филмове.

Црна комедија

Врста филмова који у мрачним и опасним странама живота откривају оно што је смешно или их, пак, чине смешним. Садрже агресивну иронију којем се зло у човеку или друштву подвргава руглу. Најчешће су то трилер комедије страве и ужаса, пуни језовитих догађаја, злочина, насиља и претњи, али и комедије у којима се приказују суморна и бесперспективна друштвена ситуација обичног човека или читаве цивилизације, с тим што све то прераста у забаву, иако се песимистички тон задржава у њима. То су филмовима у којима доминира тзв. црни хумор. Примери овог жанра су филмови „Арсеник и старе чипке“ Франка Капре, „Господин Верду“ Чарлија Чаплина, „Невоље са Харијем“ Алфреда Хичкока.

Види још

• Романтична комедија

Референце

1. „Fact file: The history of comedy”. Dawn. Приступљено 13. 10. 2013.
2. „Dantis Epistola Domino”. Western Michigan University. Архивирано из оригинала 14. 10. 2013. г. Приступљено 13. 10. 2013.
3. „Comedy of Plautus and Terence”. About. Архивирано из оригинала 15. 10. 2013. г. Приступљено 13. 10. 2013.
4. „comedy”. Merriam-Webster. 25. 10. 2023. Приступљено 13. 10. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. Ђорђевић 2012, стр. 24–25

Литература

• Aristotle. Poetics.
• Buckham, Philip Wentworth (1827). Theatre of the Greeks.
• Marteinson, Peter (2006). On the Problem of the Comic: A Philosophical Study on the Origins of Laughter. Ottawa: Legas Press. Архивирано из оригинала 16. 07. 2020. г. Приступљено 19. 02. 2019. http://french.chass.utoronto.ca/as-sa/editors/origins.html Архивирано на сајту (16. јул 2020)
• Raskin, Victor (1985). The Semantic Mechanisms of Humor. Springer. ISBN 978-90-277-1821-1.
• Riu, Xavier (1999). „Dionysism and Comedy”. Bryn Mawr Classical Review.
• Sourvinou-Inwood, Christiane (2003). Tragedy and Athenian Religion. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0400-2.
• Trypanis, C.A. (1981). Greek Poetry from Homer to Seferis. University of Chicago Press. ISBN 9780226813165.
• Wiles, David (1991). The Masked Menander: Sign and Meaning in Greek and Roman Performance. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40135-7.
• Ђорђевић, Часлав (2012). Књижевност и српски језик 2. Нови Сад: Д-Ђорђевић.
• Banham, Martin, ed. 1998. The Cambridge Guide to Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-43437-8..
• Baumer, Rachel Van M., and James R. Brandon, eds. 1981. Sanskrit Theatre in Performance. ISBN 978-81-208-0772-3. Delhi: Motilal Banarsidass, (1993) .
• Bevington, David M. 1962. From Mankind to Marlowe: Growth of Structure in the Popular Drama of Tudor England. Cambridge, MA: Harvard University Press.
• Bhatta, S. Krishna. 1987. Indian English Drama: A Critical Study. New Delhi: Sterling.
• Brandon, James R. 1981. Introduction. In Baumer and Brandon (1981, xvii–xx).
• Brandon, James R., ed. 1997. The Cambridge Guide to Asian Theatre.'. Cambridge: Cambridge UP. ISBN 978-0-521-58822-5. 2nd, rev. ed. .
• Brockett, Oscar G. and Franklin J. Hildy. 2003. History of the Theatre. Boston: Allyn and Bacon. ISBN 0-205-41050-2.. Ninth edition, International edition. .
• Brown, Andrew. 1998. "Ancient Greece." In The Cambridge Guide to Theatre. ISBN 0-521-43437-8. Ed. Martin Banham. Cambridge: Cambridge UP. 441–447. .
• Burt, Daniel S. 2008.The Drama 100: A Ranking of the Greatest Plays of All Time. ISBN 978-0-8160-6073-3. Facts on File ser. New York: Facts on File/Infobase. .
• Callery, Dympha. 2001. Through the Body: A Practical Guide to Physical Theatre. London: Nick Hern. ISBN 1-854-59630-6..
• Carlson, Marvin. 1993. Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. Ithaca and London: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8154-3. Expanded ed. .
• Cartledge, Paul. 1997. "'Deep Plays': Theatre as Process in Greek Civic Life." In Easterling (1997c, 3–35).
• Chakraborty, Kaustav, ed. 2011. Indian English Drama. New Delhi: PHI Learning.
• Deshpande, G. P., ed. 2000. Modern Indian Drama: An Anthology. New Delhi: Sahitya Akedemi.
• Dillon, Janette. 2006. The Cambridge Introduction to Early English Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83474-2. Cambridge Introductions to Literature ser. .
• Duchartre, Pierre Louis. 1929. The Italian Comedy. ISBN 0-486-21679-9.. Unabridged republication. New York: Dover, (1966) .
• Dukore, Bernard F., ed. 1974. Dramatic Theory and Criticism: Greeks to. Florence, Kentucky: Heinle & Heinle. ISBN 0-03-091152-4.. .
• Durant, Will & Ariel Durant. 1963 The Story of Civilization, Volume II: The Life of Greece. 11 vols. New York: Simon & Schuster.
• Easterling, P. E. 1997a. "A Show for Dionysus." In Easterling (1997c, 36–53).
• Easterling, P. E. 1997b. "Form and Performance." In Easterling (1997c, 151–177).
• Easterling, P. E., ed. 1997c. The Cambridge Companion to Greek Tragedy. Cambridge: Cambridge UP. ISBN 0-521-42351-1.. Cambridge Companions to Literature ser. .
• Ehrlich, Harriet W. 1974. "Creative Dramatics as a Classroom Teaching Technique." Elementary English 51:1 (January):75–80.
• Elam, Keir. 1980. The Semiotics of Theatre and Drama. London and New York: Methuen. ISBN 0-416-72060-9.. New Accents Ser. .
• Fergusson, Francis. 1949. The Idea of a Theater: A Study of Ten Plays, The Art of Drama in a Changing Perspective. ISBN 0-691-01288-1. Princeton, New Jersey: Princeton UP, (1968) .
• Goldhill, Simon. 1997. "The Audience of Athenian Tragedy." In Easterling (1997c, 54–68).
• Gordon, Mel. 1983. Lazzi: The Comic Routines of the Commedia dell'Arte. New York: Performing Arts Journal Publications. ISBN 0-933826-69-9.. .
• Gutzwiller, Kathryn. 2007. A Guide to Hellenistic Literature. London: Blackwell. ISBN 0-631-23322-9..
• Harsh, Philip Whaley. 1944. A Handbook of Classical Drama. Stanford: Stanford UP; Oxford: Oxford UP.
• Johnstone, Keith. 1981. Impro: Improvisation and the Theatre. ISBN 0-7136-8701-0. Rev. ed. London: Methuen, (2007) .
• Wickham, Glynne. 1959. Early English Stages: 1300—1660. Vol. 1. London: Routledge.
• Wickham, Glynne. 1969. Shakespeare's Dramatic Heritage: Collected Studies in Mediaeval, Tudor and Shakespearean Drama. ISBN 0-710-06069-6. London: Routledge. .
• Wickham, Glynne, ed. 1976. English Moral Interludes. London: Dent. ISBN 0-874-71766-3..
• Wickham, Glynne. 1981. Early English Stages: 1300—1660. London: Routledge. ISBN 0-710-00218-1. Vol. 3. .
• Wickham, Glynne. 1987. The Medieval Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-31248-5. 3rd ed. .
• Weimann, Robert. 1978. Shakespeare and the Popular Tradition in the Theater: Studies in the Social Dimension of Dramatic Form and Function. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-3506-2..
• Weimann, Robert. 2000. Author's Pen and Actor's Voice: Playing and Writing in Shakespeare's Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-78735-1.. Ed. Helen Higbee and William West. Cambridge Studies in Renaissance Literature and Culture. .
• Aristotle's Treatise on Poetry. Превод: Twining, Thomas. London. 1789. Revised 2nd edition, in two volumes (1812): I & II
• Aristotle (1885). De arte poetica liber (на језику: латински). Превод: Vahlen, Iohannes. Lipsiae.
• Aristotle (1909). On the Art of Poetry. Превод: Bywater, Ingram. Oxford: Clarendon Press.
• Aristotle (1927). Rostagni, Augusto, ур. Poetica (на језику: италијански). Torino: G. Chiantori.
• Aristotle (1932). Poétique (на језику: француски). Превод: Hardy, Joseph. Paris: Les Belles Lettres.
• Aristotle (1934). Περὶ ποιητικῆς. Превод: Gudeman, Alfred. Berlin/Leipzig.
• Συκουτρῆ, Ιωάννης, ур. (1937). Ἀριστοτέλους Περὶ ποιητικῆς. Ἑλληνική Βιβλιοθήκη (на језику: грчки). 2. Превод: Μενάρδου, Σιμος. Ἀθῆναι: Kollaros.
• Aristotle (1953). The Art of Fiction. Превод: Potts, L.J. Cambridge University Press.
• Fendt, Gene (2019). „Aristotle on Dramatic Musical Composition. By Gregory Scott (Review)”. Ancient Philosophy. Philosophy Documentation Center. 39 (1): 248—252. ISSN 0740-2007. S2CID 171990673. doi:10.5840/ancientphil201939117.
• Heath, Malcolm (1989). „Aristotelian Comedy”. Classical Quarterly. 39 (1989): 344—354. S2CID 246879371. doi:10.1017/S0009838800037411.
• Heath, Malcolm (1991). „The Universality of Poetry in Aristotle's Poetics”. Classical Quarterly. 41 (1991): 389—402. doi:10.1017/S0009838800004559.
• Heath, Malcolm (2009). „Cognition in Aristotle's Poetics”. Mnemosyne. 62 (2009): 51—75. doi:10.1163/156852508X252876.

Спољашње везе

• Комедија на сајту  (језик: енглески)