Старогрчки језик
From Wikipedia, the free encyclopedia
Старогрчки језик (стгрч. , транслит. ; грч. ) или антички грчки језик јесте историјски индоевропски језик из области источног Медитерана.[2]
Старогрчки језик | |
---|---|
Ἑλληνική Hellēnikḗ | |
Регион | источни Медитеран |
Индоевропски
| |
Ранији облици | прагрчки
|
Грчки алфабет | |
Језички кодови | |
ISO 639-2 | grc |
ISO 639-3 | grc (includes all pre-modern stages) |
Глотолог | anci1242 [1] |
Овај чланак садржи МФА фонетске симболе. Без одговорајуће подршке, можда ћеш видјети знаке питања, кутије или друге симболе умјесто уникод карактера. |
Овај језик представља рану фазу развоја грчког језика, у периоду од постанка грчког алфабета (9. век п. н. е.) до почетка хеленистичке ере (4. век п. н. е). Старогрчки језик се у књижевности користио много дуже, до 7. века н. е. Као норма класичног грчког језика служио је дијалект Атике из 5. и 4. века п. н. е. Грчки језик у периоду 600–1453. се означава као средњовековни грчки (византијски грчки). За њим је следио новогрчки, језик модерне Грчке, који се у континуитету развио из старогрчког.
Старогрчки језик је усамљена грана индоевропске језичке породице. Сличности са језицима савременицима показује једино у односу на старомакедонски (антички македонски) језик. Многе речи старогрчког језика су ушле у латински језик и све модерне европске језике, нарочито кроз стручну терминологију. У новијем добу, старогрчки језик се изучавао и изучава у оквиру класичне филологије.
На старогрчком језику су написани Хомерови епови, Илијада и Одисеја, као и велика дела грчке књижевности, позоришта, науке и филозофије из златног доба антике. Значајан је и као језик на коме су писани рани хришћански текстови, попут Новог завета.
По стандардизацији, ознака за старогрчки језик је .