![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a5/Bohr_atom_model_English.svg/langsr-640px-Bohr_atom_model_English.svg.png&w=640&q=50)
Аналогија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Аналогија (грч. – подударање) је сличност или подударање у једној или више црта између различитих појава и система. У логици аналогија је извођење закључака на основу једног обележја о другом. У лингвистици то је начело правилности и закономерности, нпр. стварање изведених речи на основу постојећих комбинација и флексија. У књижевној критици односи се на разматрање и вредновање неког књижевног дела и појава на основу његових аналогија, тј. заједничких црта или додирних тачака с неким другим делом, делима или појавама. Као научни и критички метод у изучавању књижевности, аналогија је посебно значајна у компаративним разматрањима.
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a5/Bohr_atom_model_English.svg/langsr-320px-Bohr_atom_model_English.svg.png)
У логици аналогија је такав облик посредног закључка код којег се полази од посебног или појединачног и закључује на посебном или појединачном по сличности. Ако су два предмета слична по неким особинама можемо закључити да су слична и у другим особинама. Овде нема гаранције за истинит закључни суд али је већа вероватноћа ако се упоређују битне особине или својства. Пример аналогијског закључка где нисмо сигурни у закључни суд:
- Земља и Марс су у сунчевом систему. Обе су планете. На Земљи има живота и на Марсу има живота.
Аналогија има знатну улогу у решавању проблема као што су, одлучивање, перцепција, меморија, креативност, емоција, објашњавање и комуникација. Она је у основи елементарних задатака као што су идентификација места, објеката и људи, на пример, у препознавању лица и системима за препознавање лица. Тврди се да је аналогија „срж спознаје“.[1] Специфични језик аналогије се састоји од давања примера, метафорa, поређења, алегорија, и парабола, али не и метонимија.