3Д филм
From Wikipedia, the free encyclopedia
Тродимензионални стереоскопски филм (познат и као тродимензионални филм, 3Д филм или С3Д филм)[1] је филм који побољшава илузију перцепције дубине, додајући трећу димензију. Најчешћи приступ изради 3Д филмова потиче од стереоскопске фотографије. У овом приступу, систем камера се користи за снимање слика какве се виде из двије перспективе (или компјутерски генерисане слике генерисане у двије перспективе у постпродукцији), а специјални хардвер за пројекцију или наочари се користе за ограничавање видљивости сваке слике у лијевом или десном оку гледаоца. 3Д филмови нису ограничени на театрална издања; телевизијске емисије и директни видео-филмови су такође користили сличне методе, посебно након појаве 3Д телевизије и блу-реј 3Д-а.
3Д филмови постоје у некој форми од 1915. године, али су у великој мјери потиснути у индустрији филмова због скупог хардвера и процеса који су потребни за производњу и приказивање 3Д филма, као и недостатак стандардизованог формата за све сегменте индустрије забаве. Ипак, 3Д филмови су били посебно истакнути у америчкој кинематографији 1950-их, а касније су доживјели свјетски препород у 1980-им и 1990-им, вођени IMAX-овим врхунским позориштима и Дизнијевим просторима. 3Д филмови постали су све успјешнији током 2000-их, достигавши врхунац успјеха 3Д презентацијом Аватара у децембру 2009. године, након чега су 3Д филмови поново изгубили популарност.[2] Неки редитељи су такође преузели више експерименталних приступа у 3Д филму, међу којима је најистакнутији Жан-Лик Годар са својим филмовима 3X3D и Goodbye to Language.