From Wikipedia, the free encyclopedia
Шиаоцова тонометрија, названа тако по њеном аутору Hjalmar-у Schiotz-у (1905), прва је метода мерења очног притиска. Данас је Шиаоцов индентациони тонометар због подложности грешкама у мерењу сталног притисак унутар ока (ИОП) све је мање у употреби.[1]
Ову методу осмислио је норвешки офталмолог Хјалмар Аугуст Шиаоц (Hjalmar August Schiøtz), а први пут је представио Норвешком медицинском друштву 10. маја 1905. године.[2][3]
Шиaоцова тонометрија која се заснована на принципу индентационе тонометрије, пре Голдманове апланационе тонометрије,[4] била је широко распрострањена, све док се кроз примену није показало да не даје поуздане вредности сталног притисак унутар ока или интраокуларног притиса (ИОП). Данас се ретко користи и то претежно у медицинским установам у неразвијеним деловима света.
Шиaоцов тонометар се састоји од клипа на који је окачен тег који индентира рожњачу и мери величину индентације рожњаче на постављеној скали, чије се очитане вредности потом претварају у милиметре живе помоћу табеле.
Предности ове тонометрије су што је тонометар јефтин, мобилан, лак за одржавање, једноставан за руковање и не захтева употребу биомикроскопа.
Разлика у крутости зидова очне јабучице нарушава тачност мерења, тако да се прецењујући резултати мерења овим тонометром добијају код старијих људи, а потцењујући код пацијената са Грејвсовом болешћу и миопијом.
Недостаци због којих је овај тонометар све мање у употреби су:[5]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.