Црногорски одбор за народно уједињење (ЦОНУ) је био политичко тијело, основано 1917. године, које се залагало за уједињење Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом и другим јужнословенским областима, које су у то вријеме биле под аустроугарском влашћу. Када је почетком 1916. године Аустроугарска окупирала Црну Гору, дио црногорских политичких првака је успио емигрирати у савезничке земље, гдје су многи од њих развили политичку акцију у прилог уједињења Црне Горе и Србије. По угледу на раније основани Југословенски одбор, у Паризу је почетком 1917. године основан посебан Црногорски одбор за народно уједињење, на челу са Андријом Радовићем, бившим предсједником црногорске владе. Одбор је почео оснивати пододборе у разним мјестима и земљама, у којима је било Црногораца, а покренуо је и недјељни лист Уједињење, који је заступао идеју о народном и државном уједињењу, осуђујући у исто вријеме тадашњу политику краља Николе и његове емигрантске владе. Лист Уједињење излазио је у прво вријеме у Женеви, затим је пренијет у Париз, гдје је излазио до завршетка рата. Након историјских одлука Подгоричке скупштине о уједињењу, које су донијете у новембру 1918. године, челници Црногорског одбора за народно уједињење су се укључили у њихово спровођење, а лист Уједињење је крајем 1918. године престао излазити.[1][2][3]
Перо Вучковић се није слагао са оштрином писања листа Уједињење о краљу Николи, па је почетком јуна 1917. године изашао из Одбора. У јулу исте године именовани су нови чланови Одбора: Лука Пиштељић, свршени правник и публициста у Петрограду, Јован Ђурашковић, чиновник и бивши народни посланик, и Ристо Јојић, професор. Сви су чланови Одбора били црногорски држављани.
Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914-1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.
Ракочевић, Новица (1988). „Политичке борбе међу црногорском емиграцијом 1917. око питања уједињења Црне Горе са Србијом и осталим југословенским земљама”. Научни скуп Србија 1917. године. Београд: Историјски институт САНУ. стр.181—190.
