Хорхе Луис Борхес
From Wikipedia, the free encyclopedia
Хорхе Франсиско Исидоро Луис Борхес Асеведо (шп. , познат као Хорхе Луис Борхес; Буенос Ајрес, 24. август 1899 — Женева, 14. јун 1986) био је аргентински писац[1], есејиста, приповедач[2], један од најутицајнијих књижевника XX века.[3] Пресудно је обележио хиспаноамеричку књижевност и значајно утицао на светске књижевне токове.[4] Иако најпознатији по својим приповеткама, Борхес је такође био и песник и књижевни критичар. Био је саоснивач тзв. „латиноамеричке фантастике“ и један од водећих аутора часописа („Југ“). Чланови његове породице су шпанског, енглеског и португалског порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао од родитеља. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску. У овој земљи боравио је све до 1921. године, када се вратио у Аргентину. Каријеру писца је започео 1923. године. Његових неколико првих књига нису откриле будућег песника. До тема које су му заиста „лежале“ дошао је кроз неколико књига есеја и прича, као што су „Свеопшта историја бешчашћа“, „Историја вечности“, „Маштарије“ и „Алеф“.
Хорхе Луис Борхес | |
---|---|
Пуно име | Хорхе Франциско Исидоро Луис Борхес Асеведо |
Датум рођења | (1899-08-24)24. август 1899. |
Место рођења | Буенос Ајрес, Аргентина |
Датум смрти | 14. јун 1986.(1986-06-14) (86 год.) |
Место смрти | Женева, Швајцарска |
Образовање | Collège Calvin |
Потпис |
Прва Борхесова књига се код нас појавила 1963. године. То је била књига „Маштарије“. У нашим крајевима су људи тек седамдесетих година почели више да обраћају пажњу на Борхесова дела. У том периоду су се појавили први борхесовци, а истовремено су постали популарни латиноамерички писци као што су Маркес, Кортасар, Љоса, Фуентес и други.
Остао је запамћен по својим кратким причама које имају метафизичке и фантастичне особине. Поред тога се бавио и књижевном критиком.[5] Добитник је награде „Сервантес“ за књижевност 1978. године.[3]