![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c2/ByzantineEmpire867AD4-sr.svg/langsr-640px-ByzantineEmpire867AD4-sr.svg.png&w=640&q=50)
Фотијев раскол
назив црквеног раскола, који се помиње и у историјским документима и у савременој западној историографији / From Wikipedia, the free encyclopedia
Фотијев раскол је западњачки назив за црквени раскол из 863. године, који је избио између Римске цркве и Цариградске патријаршије. Раскол је трајао до 867. године. У том периоду римски папа је био Никола I (858—867), који је уједно био и виновник раскола, тако да се читав сукоб на истоку назива и Николин раскол.[1] У исто време, цариградски патријарх је био свети Фотије I (858—867, 877—886). Иако је формални повод раскола било питање законитости избора Фотија на патријаршијски пријесто, основни разлог раскола био у жељи римског папе да прошири свој утицај на епархије Балкана, што је наишло на отпор Византије. Такође, временом се лични сукоб двојице јерарха интензивирао.[2]
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c2/ByzantineEmpire867AD4-sr.svg/640px-ByzantineEmpire867AD4-sr.svg.png)
До средине 9. вијека унутар источне хришћанске цркве водио се дугорочни унутрашњи сукоб. Борба између присталица и противника иконопоштовања окончана је 843. поразом иконобораца, али борба између конзервативних и либералних праваца није јењавао у побједничкој страни. У борби за власт између цара Михаила III (842—867) и његове мајке Теодоре, патријарх Игњатије (847—858, 867—877), који је представљао конзервативце, стао је на страну царице и био свргнут. Његов насљедник, подржан од црквених либерала, био је Фотије, чиновник и научник који раније није припадао свештенству. Иако се постављање лаика за патријарха већ јављало у црквеној историји, присталице свргнутог патријарха Игњатија прогласиле су незаконитим избор Фотија и обратиле се римском папи. Папа Никола I, који је искористио ову ситуацију да потврди догму о првенству епископа Рима, покушао је да дјелује као врховни арбитар у овом спору, одбијајући да призна Фотија за патријарха. До 867. Никола и Фотије су се међусобно изопштили. Ипак, патријарх, који је имао Михаилову подршку, остао је на патријаршијском пријестолу све док Василије I (867—886) није постао цар у државном удару 867. године, након чега је Фотије свргнут, а Игњатије поново постао патријарх.
Послије смрти Игњатија 877. године, Фотије је повратио патријаршијски пријесто, а Четврти цариградски сабор (869—870) коначно је завршио раскол. Иако су разлози „Фотијевог раскола” углавном лежали у равни црквеног права, питање филиокве, које је покренуто када је папа Никола I осудио патријарха Фотија, и даље је био главни неспоразум између цркава Истока и Запада, што је довело до Великог раскола 1054. године.