Труба
From Wikipedia, the free encyclopedia
Труба, скраћено Trb. (може се још и срести, често у рукописним примерима, скраћеница Trp. према енглеском називу), је регистарски највиши лимени дувачки инструмент, светлог и продорног звука, који је од давнина коришћен за војничке сигнале и свечане фанфаре, па је то оставило битан траг на његовом основном карактеру и типичним начинима употребе у музици. Ипак, труба је и изражајни мелодијски инструмент, а захваљујући усавршеном механизму вентила и у извођачкој техници достиже завидан виртуозитет, која се посебно истиче у џез-музици. Ту је нарочито честа, иако и другде уобичајена, употреба сордине (види: лимени дувачки инструменти).
Инструменти слични труби су током историје били коришћени као сигнално средство у биткама или у лову, са примерима такве употребе датираним још од 1.500 п. н. е; они су почели да се користе као музички инструменти тек у касном 14. или раном 15. веку.[1] Од касног 15. века ови инструменти су првенствено били конструисани од месинганих цеви, обично два пута савијених у облик заобљеног правоугаоника.[2] У својој веома дугој историји, која залази далеко у античко доба, инструменти типа трубе задуго су могли да изводе тонове само једног аликвотног низа (тзв. природна труба), па су грађене у различитим регистарским варијантама и величинама. Тек изум и примена вентилног механизма, почетком 19. века, омогућила је слободно и лако извођење свих тонова и битно унапредила извођачку технику, као и употребне могућности трубе.
Труба која се у 18. веку означавала као труба имала је стварни звучни обим (зависно од величине) за октаву дубљи од обима данашње трубе , односно исти обим као данашња хорна (). С обзиром да се педални тон није могао добити, а да је други тон аликвотног низа био интонативно несигуран, практични обим трубе из класичног периода сводио се углавном на добијање тонова од 3. до 12. аликвотног низа.
Постоји много различитих врста трубе, при чему се оне најчешће свирају у Б♭ (транспозициони инструмент), и имају цев дужине од око 1,48 m. Ране трубе нису пружале много опција за промену дужине цеви, док модерни инструменти генерално имају три (или понекад четири) вентила да би се мењала њихова висина звука. Већина труба има вентиле пистонског типа, мада се код неких користе ротирајући тип. Употреба труба са ротирајућим вентилима је у већој мери заступљена у оркестарским поставкама, мада ова пракса варира од земље до земље. Сваки вентил, кад је притиснут, повећава дужину цеви, снижавајући висину звука инструмента. Музичар који свира трубу се назива свирачом трубе или трубачом.[3]