Теорија доколичарске класе
From Wikipedia, the free encyclopedia
Теорија доколичарске класе: Економска студија институција (1899), Торстена Веблена, је расправа о економији и детаљна друштвена критика упадљиве потрошње, као функције друштвене класе и конзумеризма, изведена из социјалне стратификације људи и поделе рада, које су друштвене институције феудалног периода (5 – 9. век) које су се наставиле до модерне ере .
Теорија доколичарске класе | |
---|---|
Настанак и садржај | |
Ориг. наслов | The Theory of the Leisure Class: An Economic Study in the Evolution of Institutions |
Земља | САД |
Језик | Енглески |
Жанр / врста дела | Економија и социологија |
Издавање | |
Издавач | Мекмилан |
Датум | 1899 |
Број страница | 400 pp |
Тип медија | књига |
Класификација | |
? | 17647347 |
Веблен тврди да су савремени господари племићких имања, бизнисмени који посједују средства за производњу, упослили себе у економски непродуктивним праксама упадљиве потрошње и изражене доколице, које су бескорисне активности које не доприносе нити економији нити материјалној производњи корисних добара и услуга потребних за функционисање друштва, док су средња класа и радничка класа те које су корисно укључене у индустријализована, продуктивнија занимања која подржавају читаво друштво.
Спроведена крајем 19. века, Вебленова социо-економска анализа пословних циклуса и резултујуће ценовне политике америчке економије, као и настајуће поделе рада, потехнократским специјалностима - научник, инжењер, технолог и др. - показала су се као тачна социолошка предвиђања економске структуре индустријског друштва.[1]