Стефан Урош V
цар Србије (1355—71), последњи из Немањића / From Wikipedia, the free encyclopedia
Стефан Урош V Немањић (1336/1337 — 4. децембар 1371), познатији као Урош Нејаки, био је српски цар (1355–1371) и последњи владар из династије Немањића. Као син и наследник цара Стефана Душана, постао је очев савладар (1346) са титулом краља. За време Урошеве владавине, Српско царство је знатно ослабило услед династичких сукоба и јачања обласних господара. Његова задужбина је манастир Матејча. После смрти цара Уроша V, српска држава Немањића престала је да постоји.[1][2]
Стефан Урош | |
---|---|
Пуно име | Стефан Урош Немањић |
Датум рођења | 1336./37 |
Место рођења | Краљевина Србија у средњем веку |
Датум смрти | 4. децембар 1371.(1371-12-04) (33/34 год.) |
Место смрти | Српско царство |
Гроб | црква Успења Богородице у Неродимљу (од 1705. Нови Јазак, Фрушка гора) |
Религија | православље |
Супружник | Ана |
Родитељи | Душан Јелена |
Династија | Немањићи |
Цар Српског царства | |
Период | 1355—1371. |
Претходник | Стефан Душан |
Наследник | царска титула је укинута |
Владавина Уроша V била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца. Будући да није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна, у народу је понео надимак Урош Нејаки. Како је често било у средњем веку, и Урош V је морао да води битку за своја наследна права. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Најозбиљнији противник цару Урошу био је његов стриц, цар Симеон Урош, Душанов полубрат.
Душан је Симеону Синиши поверио на управу Епир и Акарнанију. Међутим, после Душанове смрти, Симеон је био протеран са југа Српског царства. Тада је покушао преотети престо од свог синовца, цара Стефана Уроша V. Симеон се прогласио за цара, а подржао га је деспот Јован Комнин Асен, Урошев ујак, који је самостално управљао у Албанији. Ипак, у априлу 1357, на сабору у Скопљу, царица Јелена (у монаштву Јелисавета), већина властеле и српска црква подржали су цара Стефана Уроша V. Симеон није одустао и напао је област Скадра у лето 1358, али је био поражен. Следеће, 1359, Симеон је завладао Епиром и Тесалијом. Млади Урош V је изгубио велики део царства. Држава Немањића поделила се на два царства, Урошево и Симеоново.
У северном делу, који је обухватао све старе српске земље, владао је Урош V, али се његова власт све мање осећала, а повећавала се самосталност велике властеле. Урош V је пристао да се за његовог савладара крунише Вукашин Мрњавчевић 1365.[3] Те године, Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.[4] Цар није имао деце и очекивало се да ће потомци краља Вукашина, тј. Марко Краљевић, наследити царски престо Немањића. Као цар, Урош V је ишчезавао и пре своје смрти. Према родословима и летописима, умро је 2. или 4. децембра 1371. године,[5] два месеца после Маричке битке. Углавном се наводи као последњи српски цар.
Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти, 4. децембра 1582. године. Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак . Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу послужили су као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825. под именом Смрт Уроша V. Пре њега, овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом Трагедија цара Уроша, али та дела немају значајну књижевну вредност.