Стефан Томаш Остојић Котроманић

Стефан Томаш Остојић је био владар из династије Котроманића, чија је титула 1451. гласила „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Срба Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна“.^[1] Био је краљ Босне (1443–1461). Рођен је као ванбрачни син босанског краља Стефана Остоје (прва влада 1398–1404, друга влада 1409–1418). Његов син Стефан Томашевић се у Смедереву 21. марта 1459. оженио са Јеленом Бранковић, ћерком Лазара Бранковића, те постао деспот Рашке.^[2]

Новац краља Стефана Томаша

Стефан Томаш
Стефан Томаш, слика Рудолфа Хорвата
Пуно име	Стефан Томаш Котроманић
Датум рођења	15. век
Место рођења	Босна
Датум смрти	10. јул 1461.
Место смрти	Босна
Религија	римокатолик [конвертит, рођен као крстјанин (види Босанска црква)]
Супружник	Катарина Косача Котроманић
Потомство	Стефан Томашевић, Жигмунд Томашевић, Катарина Томашевић
Родитељи	Стефан Остоја Јелена Нелипчић
Династија	Котроманићи
Краљ Босне
Период	1443–1461.
Претходник	Стефан Твртко II
Наследник	Стефан Томашевић

Биографија

Незаконити је син краља Стефана Остоје, а на престоље долази 1443. године, након смрти босанског краља Твртка II (1421—1443). У повељи од 3. септембра 1444. год. зове се "Стефан Томаш, божјом Милошћу краљ Србљем, Босни, Приморју, Хомсци земљи, Далмацији, Херватом, Доњим крајем, Западним странам к тому".^{[тражи се извор]}

У младости је био крстјанин, као и већина босанског племства, а касније, наводно на наговор хварског бискупа Томе, прихватио је католичку веру, којој је остао веран до смрти. С дозволом папе Евгенија IV (1431—1447) од 29. маја 1445. године, развео се од своје прве жене Војаче, која није била племенитог рода и није била по вољи босанској властели. Исте године папином исправом добио је легализацију рођења, што му је било преко потребно због сукоба с војводом Стефаном Вукчићем, који му је оспоравао право на престоље и подржавао његовог брата Радивоја, иначе турског кандидата.

Године 1446. помирио се са војводом Стефаном Вукчићем Косачом, који га је признао за краља и предратне границе су поново успостављене. Мир је оснажен удајом кћерке Стефана Вукчића, Катарине, за Стефана Томаша. Катарина, која је у то време имала 22 године, је морала да пређе у католицизам.^[3] Венчање је обављено по католичком обреду на дан Узашашћа 26. маја 1446. године у Милодражу код Фојнице. Овим браком краљ Стефан Томаш добио је свог верног пратиоца, а у свом тасту Стефану Вукчићу Косачи моћног савезника у рату против Османлија. За верски одгој краљице бринули су се босански фрањевци. Сам папа Еуген IV. после венчања исте године дао је дозволу да сама по својој жељи изабере два капелана међу босанским фрањевцима. Катарина, заједно са својим мужем Стефаном Томашем, по Босни је градила цркве: цркву Пресветог Тројства у Врлима, цркву Св. Катарине у Јајцу, цркву Св. Томе у Врандуку, као и највећу започету цркву у граду Бобовцу 1461. године. У браку с краљем Стефаном Томашом, краљица Катарина је родила троје деце: Сигисмунда, кћер Катарину и још једног по имену непознатог сина, док је краљ с бившом супругом Војачом имао и старијег сина Стефана Томашевића.

Већ 1447. краљ Стефан Томаш опет је у сукобу са Стефаном Вукчићем који је 1448. узео титулу херцега од светог Саве, чиме је желео да нагласи своју независност од босанског краља.

Стефан Томаш се 1449. године, пред османским надирањем у Босну, везује уз Угарску и пристаје на одлучнији прогон Цркве босанске.^[4]

Краљ Стефан Томаш умире почетком јула 1461. године под неразјашњеним околностима (наводно је убијен 10. јула 1461. код Ораховице, на извору реке Уне у сукобу с хрватским баном Павлом Шпиранчићем,^[5] а затим сахрањен у Јајцу). Након његове смрти, на босанско престоље долази Стефан Томашевић (1461—1463), Томашев син из првог брака с Војачом, који наслеђује тешко стање у земљи и већ у првом месецу своје владавине признаје Катарину краљицом и мајком и она и даље са својом децом живи на краљевском двору у Краљевој Сутјесци те на Бобовцу.

Породично стабло

2. Остоја Котроманић

1. Стефан Томаш Остојић Котроманић

3. Јелена Нелипчић

Референце

1. Босна, Српска (2006). „Повеља краља Стефана Томаша”. Погледи. Приступљено 7. август 2011. „Превод прва два реда (велика и мала слова): „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији, јер нису имали државу) Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна (интитулација по земљама (Босна) и територијама којима владар влада).“ (Слика 208. — Повеља краља Стефана Томаша Дубровачкој општини 18.07.1451. г, писар Рестоје, Љ. Ст. 697)”
2. Веселиновић & Љушић 2001, стр. 62. sfn грешка: no target: CITEREFВеселиновићЉушић2001 (help)
3. Fine 1994, стр. 578.
4. Општа и национална енциклопедија у 20 књига, св. XVIII. стр. 318.
5. Повијест Хрвата, средњи вијек. стр. 383.

Литература

• Мргић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне. Београд: Филозофски факултет.
• Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт.
• Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
• Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
• Ћирковић, Сима (1964в). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
• Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
• Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум.
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
• Фајфрић, Жељко (2000). Котроманићи. Шид: ДД Графосрем.
• Опћа и национална енциклопедија у 20 књига, св. XVIII, Pro Leksis, Загреб, 2007.

Стефан Твртко II

Краљ Босне (1443–1461)

Стефан Томашевић