![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c7/Coat_of_arms_of_the_Ottoman_Empire_%25281882%25E2%2580%25931922%2529.svg/langsr-640px-Coat_of_arms_of_the_Ottoman_Empire_%25281882%25E2%2580%25931922%2529.svg.png&w=640&q=50)
Стагнација и реформа Османског царства
From Wikipedia, the free encyclopedia
Историја Османског царства у 18. веку класично је описана као стагнација и реформа. Аналогно са француским режимом у 18. веку, позната је и као стари режим, у супротности са "новим режимом" Низам-и Џедида и Танзимата у 19. веку.[1]
Период је окарактерисан као децентрализација у османском политичком систему.[2] Политичке и економске реформе усвојене током претходног рата са Светом лигом (1683—1699), нарочито продаја пољопривредних газдинстава (отур. malikāne) која је уведена 1695. године, омогућиле су провинцијским личностима да постигну невиђени степен утицаја у османској политици. Ова децентрализација је некада навела историчаре да вјерују да је Османско царство у овом периоду било у опадању, била део веће а сада одбачене Тезе о османском паду, и сада се признаје да су Османлије у овом периоду успешно повезале политичке и финансијске новонастале провинцијске елите у централној влади.[3] Исто тако, царство је доживело значајан економски раст током већег дела осамнаестог века[4] и до, пораза у рату са Русијом 1768-1774, такође могло да прати своје противнике у војној снази.[5] Због тога, историја царства у овом периоду се сада генерално посматра у неутралнијем смислу, избегавајући концепте као што су 'пад' и 'стагнација'.[6] Стари режим је окончан не једним драматичним догађајем, већ поступним процесом реформи који је започео султан Селим III (владао: 1789-1807), познат као Низам-и Џедид (Нови ред). Иако је и сам Селим био срушен, његове реформе су наставили његови наследници у деветнаестом веку и потпуно трансформисали природу Османског царства.[7]