From Wikipedia, the free encyclopedia
Срба у Републици Словенији, према попису из 2002. године је било 38.964 и представљали су 2% укупног становништва Словеније.
Укупна популација | |
---|---|
38.964 (2002) 100.000 (процена)[1] | |
Региони са значајном популацијом | |
Љубљана, Марибор, Крањ, Цеље и остали делови Словеније | |
Језици | |
словеначки и српски | |
Религија | |
православље | |
Сродне етничке групе | |
Српска дијаспора |
Срби највише живе у Средњословенској регији, 16.528 или 42,42% свих Срба у Словенији, затим у Горењској (14,55% или 5.669), Савињској (10,96% или 4.269). Најмањи број се налази у Помурској регији (226), гдје представљају свега 0,19% укупне популације и 0,58% свих Срба у Словенији. У Обално-крашкој регији данас живи 3.160 Срба и представљају 3,38% укупне популације регије. У Словенији данас дјелује 13 српских друштава. Једно од њих је Српско културно друштво „Штајерска заједница“ из Марибора које се ангажовало да подигне споменик Николи Тесли у Грацу.[2]
Од 1991. па до данас број Срба се смањио за 17,19%.
Године 2013. Срби у Словенији су тражили статус националне мањине.[3] Од школске 2020/21. године очекује се да српски језик буде доступан у словеначким основним школама.[4]
Први записи о већем доласку Срба на тло данашње Словеније, почиње за време цељских грофова. Цељски гроф Улрих II Цељски оженио се 20. априла 1434.[5] године са Катарином Кантакузин. Са удајом је добила титулу грофице, a у пратњи су јој биле њене дворске даме, војска и православни монаси, јер се није одрекла свој вере.
Од 1408. године Турци су кренули да нападају и пустоше простор Беле Крајине. Помињу се велики турски удари 1431, 1469, 1472, 1519. и 1528. године.[6] После тога Срби су се на територији Словеније у већем облику почели појављивати од јесени 1530. (Ускоци), када су бјежећи испред Османске најезде населили сјеверну страну Жумберачких планина, а у нешто већем броју почели прелазити Купу и насељавати Белу Крајину. Они тада оснивају седам насеља: Бојанце, Марин До, Адлешићи, Пауновићи, Перудика, Жунићи и Винице.
Године 1880, подигнута је и основна школа, чија се настава одржавала на српском језику, а укинута је 1964. под наводом да нема довољно ученика. Од доласка на ове просторе, православци су живјели изоловано од словеначког друштва. Прије Другог свјетског рата у Дравској бановини, живело је око 7.000 православаца. Црква Ћирила и Методија у Љубљани је освећена 1. децембра 1936.[7] Избијањем рата и по окупацији, већина Срба је отишла у партизане. На Купи се 1942. ствара прва слободна територија у Словенији. Први попис 1948. је показао да у Словенији живи 7.048 Срба и 521 Црногорац.
Најмасовније насељавање Срба у Словенију збило се 70.-тих и 80.-тих година 20. вијека. Од 1948. па до 1991. у Словенију се доселило 111.905 становника, од којих је 22% из Србије, 3% из Црне Горе и 30% из БиХ. Неке процјене које су вршене 1991. су говориле да у Словенији живи око 100.000 православаца.
У Жумбераку је било неколико десетина православних староседелаца. Адам Прибићевић у књизи "Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији" у поглављу о насељавању у Вараждинском генералату, наводи податак да је Срба било и у Штајерској, око Марибора и Птуја.
Белокрајинска општина Чрномељ је једина општина у Словенији са присутним српским староседеоцима од средњег века и српским селима (Адлешићи, Бојанци, Мариндол, Милићи, Пауновићи, Жунићи). Но данас је ситуација другачија. Најмање Срба у Словенији 90-их је било баш у Белој Крајини, Метлика (104).
За разлику од Беле Крајине, где су Срби били аутохтони становници, након Првог светског рата дошло је до нових селидба Срба у Словенију. Углавном су то били Срби који су радили у државним пословима, војници, полиција, учитељи, суци и радници. У Православље су прешли и неки Словенци. У касарнама Цеља је било око хиљаду војника православне вере; војници и официри са породицама. Војни каплар Славен Обрадовић је 1919. у крстној књизи записао да је обреде вршио у касарнама или приватним кућама. Године 1922, у Цељу (Краљевина Југославија) установљена је православна црквена општина, која је служила потребама православним верницима и ширити Православље у Словенији. Општина је одмах исказала жељу да постави православну цркву и именује свештеника, који би служио војницима. Свештеник је, у мају 1922, добио молитвени простор у касарни краља Петра у Цељу, док се прикупљали паре за нову цркву. У ту сврху су имали разне акције прикупљања пара па и концерте (Светосавски вечери). Паре су долазиле и из осталих делова Краљевине Југославије (црквене општине, фирме). Градбени материјал за цркву је издвојила општина Цеље са цељским фирмама, док је локација обезбеђена општина Цеље (Гледалишки трг).
Дана 1. септембра 1929. је мисионар српског патријарха, об присуству заступника краља Александра I Карађорђевића и министрима благословио су темељац нове цркве. Градњу су почели јула следеће године и завршили 1932. године. Црква је посвећена Светом Сави, у спомен на паљење мошти у Београду 27. априла 1594. Цркву је благословио српски патријарх Варнава. Догађај је привукао велику масу народа.[8] Звоно за цркву је улијев у Војно-техничком институту у Крагујевцу, као поклон краљеве војске. Звоно је благословљено 6. септембра 1933. Од 1934 до 1936 дорадили су још околину цркве. Цељска православна општина је била надлежна и за крајеве Лашко, Кршко, Брежице, Шмарје при Јелшах, Коњице, Горњи Град, Словењ Градец и Преваље. Крајем 1936 било је 352 православних породица са 621 чланова (без војника), од којих је било 356 Срба и 208 Словенаца. Цркву је водило троје свештеника. Цељска православна општина је за друге, далеке, локације средила и мање капеле (велике бање, Рогашка Слатина, Тополшица).
Према истим нацртима као за цркву у Цељу, направили су и љубљанску православну цркву (1936) и касније у Марибору (1939). Са црквама су биле отворене и нове две православне општине.
За време Другог светског рата Цеље и Марибор били су под немачком зоном. Због немачке културне политике, где православна црква није била део немачког простора, срушили су их априла 1941.[9] а православне вернике слали у сабирне логоре. Бољу судбину је имала православна црква у Љубљани, која је потпала под италијанску окупацијску зону. Црква је радила и за време рата.[10]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.