Спектрална класификација астероида

Спектрална класификација астероида је класификација астероида на основу података о облику спектра, боје и албеда. Ове карактеристике одговарају површинском саставу астероида. Унутрашњост мањих небеских тела нема видљиву структуру, због чега површина у великој мери говори о саставу тела.

Методу расподеле астероида према карактеристикама рефлексије светлости увели су Кларк Чапман, Дејвид Морисон и Бен Зелнер 1975. године. Тада су користили само три спектралне врсте астероида са следећим кодовима:

• C за карбонат
• S за силикате
• M за метал

Од тада се значајно повећао број класа у којима се астероиди могу класификовати.

Методе класификација

Данас се употребљава неколико различитих метода класификација спектралних типова астероида. Најпознатије и најкоришћеније су две методе класификација:

• по Толену
• СМАСС класификација

Толенов спектрални тип

Овај метод увео је Дејвид Толен 1984. године. Класификација астероида заснива се на мерењима у широкопојасном спектру (између 0,31 μm и 1,06 μm), која је спроведена 1980-их година на 978 астероида у комбинацији са албедо мерењима.^[1] Програм мерења ( или ) базиран је на подацима о 978 астероида. Овај метод класификације има 14 типова, који укључују велики број подтипова:

• група Ц-типа угљеникових астероида. Ова група се састоји од следећих типова (подгрупа):
  • Б-тип
  • Ф-тип
  • Г-тип
  • Ц-тип (ова подгрупа обухвата око 75% свих познатих астероида)
• група С-типа (група силикатних астероида чини око 17% свих познатих астероида)
• група X-типа
  • М-тип (метални астероиди, трећа највећа подгрупа)
  • Е-тип (металини, астероиди М-типа се разликују по великом албеду)
  • П-тип (метални, астероиди типа М се разликују по ниском албеду)
• А-тип (мања подгрупа)
• Д-тип (мања подгрупа)
• Т-тип (мања подгрупа)
• Q-тип (за астероид 1862 Аполон)
• Р-тип (за астероид 349 Дембовска)
• В-тип (за астероид 4 Веста)

Последње три врсте садрже само један познати астероид, који има посебне карактеристике у спектру. Понекад се ознаке комбинују и ако астероид приказује карактеристике различитих типова.

СМАСС класификација

СМАСС класификација представља новији начин класификације астероида. Ову врсту класификације увели су Шелте Бус и Рихард Бинзел 2002. године на основу резултата пројекта „Спектрални преглед малих астероида у главном појасу астероида” ( или ). Испитани су спектри високе резолуције за 1447 астероида (у ужем опсегу таласних дужина између 0,44 μm и 0,92 μm).^[2] Тврдње нису узете у обзир приликом класификације. На тај начин астероиди су класификовани у 26 типова:

• група Ц-типа, која садржи следеће типове
  • В-тип генерално одговара типу B и Ф према Толеновом начину класификације
  • Ц-тип за најчешће угљеничне астероиде осим Б-типа
  • Cg, Ch, Cgh су астероиди који одговарају Г-типу према Толену.
  • Cb су астероиди између Ц-типа и Б-типа
• група С-типа укључује силикатне астероиде, који су подељени на
  • А-тип
  • Q-тип
  • Р-тип
  • К-тип
  • Л-тип
  • С-тип (најчешће у овој групи)
  • Sa, Sq, Sr, Sk, Sl обухвата астероиде на прелазу са Ц-типа и друге врсте (према ознакама)
• група X-типа укључује металне астероиде
  • X-тип обухвата астероиде типа М, Е и П после Толенове класификације
  • Xe, Xc, Xk, астероиди који се не граниче између X-типа и других
• Т-тип
• Д-тип
• тип Ld је нови тип астероида који показује спектралне карактеристике јасније него Л-тип
• О-тип
• В-тип

Типови који су означени са два слова имају спектралне карактеристике другог типа, који је означен малим словом (користе се и ознаке из Толенове класификације). Типови астероида М, Е и П (после Толена) се померају у нову групу X. Астероидима из група С и Ц додају се ове групе, које су у спектру између типова С и Ц.