![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/29/Treponema_pallidum.jpg/640px-Treponema_pallidum.jpg&w=640&q=50)
Сифилис
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сифилис је стечена или конгенитална полно преносива инфекција коју проузрокује бактерија бледа спирохета (лат. ). Првенствено се преноси директним контактом са зараженом особом, која није свесне своје инфекције, најчешће полним контактом. [lower-alpha 1] Постоји и конгенитални начин преношења спирохете са мајке на фетус током трудноће (у материци) или у току порођаја. Сифилис се не може пренети преко тоалетних дасака, квака, базена, топлих купки, када, позајмљене одеће или прибора за јело. У друге хумане болести које проузрокују бактерије сродне спирохети спадају; фрамбезија (подврста лат. ), пинта (подврста лат. ), и бејел (подврста лат. ).
Сифилис | |
---|---|
![]() | |
Електронска микроскопија: Treponema pallidum | |
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | Дерматовенерологија Инфектологија Неурологија |
МКБ-10 | A50-A53 |
МКБ-9-CM | 090-097 |
DiseasesDB | 29054 |
MedlinePlus | 001327 |
eMedicine | med/2224 emerg/563 derm/413 |
Patient UK | Сифилис |
MeSH | D013587 |
Ране фаза сифилиса најчешће протиче без икаквих симптома. У неким случајевима, симптоми болести могу остати латентни и више година. Сифилистичне лезије се најчешће јављају на спољашњим гениталијама, вагини, чмару или завршном цреву (ректуму). Промене се такође могу јавити на уснама или у усној дупљи.
Знаци и симптоми сифилиса се разликују у зависности од стадијума у коме се болест налази (примарни, секундарни, латентни и терцијерни). Примарни стадијум се најчешће манифестује као солитарни шанкр (чврст, безболни чир који не сврби) Секундарни сифилис прати осип најчешће локализован по длановима и табанима. Латентни сифилис је са јако мало или без симптома. Терцијарни сифилис карактерише се гумозним променама, неуролошким и/или срчаним симптомима. Сифилис је, познат и као „велики имитатор“ због својих честих атипичних презентација.
Дијагноза сифилиса обично се поставља серолошким тестовима крви; или директним микроскопским прегледом размаза узоркованог материјала.
Сифилис, посебно када се рано открије, може бити успешно излечен као и све бактеријске инфекције. Болест се ефикасно може лечити антибиотицима, нарочито интрамускуларном применом пеницилина (који се даје и интравенски код неуросифилиса), или цефриаксоном. Код болесника који имају озбиљну алергију на пеницилин, лечење се спроводи пероралним уносом доксициклином или азитромицином.
„ | Дугорочним праћењем инфицираних особа које нису лечене од сифилиса, уочено је да: 1/3 инфицираних током живота има латентну инфекцију, 1/3 има биолошко излечење (спонтано изгуби серолошку реактивност), а преостала 1/3 развије позне манифестације и компликације. | ” |
Након драматичног смањења болести, због велике доступности пеницилина 1940-их, стопа инфекције се све више повећала преласком у 21. век у многим земљама света, често здружена са вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ). Претпоставља се да је 12 милиона људи скраја 20. века (1999) било заражено сифилисом, при чему је више од 90% случајева регистровано у земљама у развоју. Та појава се делимично приписује небезбедном упражњавању секса међу мушкарцима који имају секс са мушкарцима, повећаним промискуитетом, проституцијом, и смањеним коришћењем заштите.[1][2][3]