Синаити у средњовековној Србији
From Wikipedia, the free encyclopedia
Синаити у средњовековној Србији су посебна група духовника, чије име се везује, посредно или непосредно, за Синајску гору, где се Мојсије срео са Богом, која је још из периода Светог Саве успоставила везе православног Истока са српским земљама.[1] Путујући у Свету гору, Свети Сава је у њој градио и даривао манастире, па су се ове духовне везе наставиле и касније, нарочито током владавине кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Српски монаси одлазили су у Палестину, али је далеко већи број монаха синаита преко Свете горе долазио у Србију.[1]
Синаити који су били ризнице знања, што због читања многобројне литературе, што због личних дела упућених јавности, одиграли су значајну улогу у ширењу не само духовности већ и знања на простор средњовековне Србије.[1]
Српска црква, у знак почасти према овим духовницима и њиховом делу — стилу живота и духом изузетној вери и самопожртвовања, а истовремено скривеног молитвеног живљења, које се дубоко урезао у народно памћење, прославља синаите 19. маја.[1]