Сесар Ваљехо
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сесар Абраам Ваљехо Мендоза (шп. ; Сантијаго де Чуко, 16. март 1892 – Париз, 15. април 1938) је био перуански песник и писац. Сматра се једним од највећих иноватора поезије 20. века и најистакнутијим представником перуанске књижевности.[1]Ваљехо је, према мишљењу књижевног критичара Томаса Мертона, „највећи католички песник након Дантеа, а под католичким подразумевам универзалан“[2], а за Мартина Симора Смита „највећи песник XX века на свим језицима“.[3]
Сесар Ваљехо | |
---|---|
![]() Сесар Ваљехо (1929) | |
Пуно име | Сесар Абраам Ваљехо Мендоза |
Датум рођења | (1892-03-16)16. март 1892. |
Место рођења | Сантијаго де Чуко, Перу |
Датум смрти | 15. април 1938.(1938-04-15) (46 год.) |
Место смрти | Париз, Француска |
Утицаји од | Рубен Дарио, Хулио Ерера и Реисиг, модернизам |
Утицао на | авангарда |
Најважнија дела | Црни гласници, Трилсе, Људске песме, Шпанијо, уклони овај путир од мене, Музичке лествице, Волфрам, Пако Јунке |
Потпис | ![]() |
Објавио је у Лими прве две збирке поезије: Црни гласници (1918), са песмама које у формалном смислу и даље припадају модернистичкој струји, али у исто време представљају почетак трагања за другачијим изражајним средствима; и Трилсе (1922), дело које означава стварање изразито личног песничког света и чији се настанак подудара са продором авангарде на светском нивоу. Године 1923. штампао је своје прво прозно дело, Музичке лествице, збирку лирско-наративних слика и прича, од којих су неке већ авангардне. Исте године је отишао у Европу из које се више неће вратити у своју домовину. До смрти је углавном живео у Паризу, а кратко је боравио у Мадриду и у другим европским градовима кроз које је пролазио. Живео је од новинарства,[4] а бавио се и превођењем и подучавањем.
У последњем периоду свог живота није објављивао књиге поезије, али је написао низ песама које ће се постхумно појавити. Уместо тога је издао неколико прозних дела: пролетерски или проиндијански роман Волфрам (1931) и књигу хроника Русија 1931. године. У то доба је такође написао своју најпознатију причу, Пако Јунке, која ће угледати светлост дана двадесет година након његове смрти. Постхумне песме су подељене у две збирке: Људске песме и Шпанијо, уклони овај путир од мене, објављене 1939. године захваљујући труду његове удовице Жоржет Ваљехо. Песме обједињене у овим последњим томовима су социјалног карактера, са повременим темама идеолошког позиционирања и дубоко хумане. За многе критичаре „људске песме“ заузимају најзначајније место у његовом поетском стваралаштву, а којима је заслужио епитет „универзалног песника“.