Сергеј Парџанов
совјетски јерменски филмски редитељ, сценариста и уметник / From Wikipedia, the free encyclopedia
Сергеј Парџанов (јерм. ; рус. ; груз. ; укр. ; Тбилиси, 9. јануар 1924 – Јеревеан, 20. јул 1990) био је совјетски јерменски филмски редитељ, сценариста и уметник који је дао значајан допринос светској кинематографији својим филмовима Сенке заборављених предака и Боја нара. Филмски критичари, историчари филма и филмски ствараоци сматрају Парџанова једним од највећих и најутицајнијих филмских стваралаца у историји кинематографије.[1]
Сергеј Парџанов | |
---|---|
Пуно име | Сергеј Јосифович Парџанов |
Датум рођења | (1924-01-09)9. јануар 1924. |
Место рођења | Тбилиси, СССР |
Датум смрти | 29. јул 1990.(1990-07-29) (66 год.) |
Место смрти | Јереван, СССР |
Веб-сајт |
Измислио је сопствени филмски стил,[2] који није био у складу са водећим принципима социјалистичког реализма; једини санкционисани уметнички стил у СССР-у. Особен уметнички стил, у комбинацији са његовим начином живота и понашањем, довело је до тога да га совјетске власти у више наврата прогоне и затварају, и активно потискују његове филмове. Упркос томе, Парџанов је проглашен за једног од 20 филмских редитеља будућности на Међународном филмском фестивалу у Ротердаму,[3] а његови филмови су рангирани међу највеће филмове свих времена од стране појединих стручних часописа.[4][5]
Иако се филмом професионално почео бавити 1954. године, Парџанов се касније одрекао свих филмова које је снимио пре 1965. године као „ђубрета“. Након што је режирао Сенке заборављених предака, Парџанов је постао истовремено нешто попут међународне познате личности и истовремено мета напада из СССР-а. Скоро сви његови филмски пројекти и планови од 1965. до 1973. били су забрањени, укинути или цензурисани од стране совјетске филмске администрације, како локалне (у Кијеву и Јеревану), тако и савезне (Госкино), готово без поговора, све док није коначно ухапшен крајем 1973. по лажним оптужбама за силовање, хомосексуализам и мито. Био је у затвору до 1977. године, упркос молбама бројних уметника да буде помилован. Чак и након пуштања на слободу (трећи и последњи пут је ухапшен 1982. године) био је персона нон грата у совјетској кинематографији. Тек средином 1980-их, када је политичка клима почела да се мења, могао је да настави да режира. Ипак, била је потребна помоћ утицајног грузијског глумца Дода Абашидзеа и других пријатеља да би његови последњи дугометражни филмови добили зелено светло. Његово здравље је озбиљно ослабило након четири године у радним логорима и девет месеци затвора у Тбилисију. Парџанов је преминуо од рака плућа 1990. године, у време када су, после скоро 20 година сузбијања, његови филмови приказивани на страним филмским фестивалима. У интервјуу из 1988. изјавио је: „Сви знају да ја имам три домовине. Рођен сам у Грузији, радио сам у Украјини и умрећу у Јерменији.“[6] Парџанов је сахрањен у пантеону Комитас у Јеревану.[7]
Парџановови филмови освојили су награде на филмском фестивалу у Мар дел Плати, Међународном филмском фестивалу у Истанбулу, награду Ника, Међународном филмском фестивалу у Ротердаму, Међународном филмском фестивалу у Сиџесу, Међународном филмском фестивалу у Сао Паулу и другим. Свеобухватна ретроспектива у Великој Британији одржана је 2010. Парџановљевом раду био је посвећен симпозијум који је окупио стручњаке како би разговарали и прославили његов допринос кинематографији и уметности.[8]