Светла велеграда
From Wikipedia, the free encyclopedia
Светла велеграда (енгл. ) је амерички неми романтично-хумористички филм из 1931. године, који је написао, режирао и продуцирао Чарли Чаплин, који је такође и тумачио главну улогу. Прича прати незгоде Чаплинове скитнице док се заљубљује у слепу девојку (Вирџинија Черил) и развија бурно пријатељство са милионером алкохоличаром (Хари Мајерс).
Светла велеграда | |
---|---|
Изворни наслов | City Lights |
Режија | Чарли Чаплин |
Сценарио | Чарли Чаплин |
Продуцент | Чарли Чаплин |
Главне улоге | Чарли Чаплин Вирџинија Черил Флоренс Ли Хари Мајерс Ал Ернест Гарсија |
Музика | Чарли Чаплин Артур Џонстон |
Директор фотографије | Роланд Тотеро Гордон Полок |
Монтажа | Чарли Чаплин Вилард Нико |
Студио | United Artists |
Година | 1931. |
Трајање | 87 минута |
Земља | САД |
Језик | енглески |
Буџет | 1,5 милиона долара |
Зарада | 4,25 милиона долара (изнајмљивања)[1] |
веза |
Иако су звучни филмови били у успону када је Чаплин почео да развија сценарио 1928. године, одлучио је да настави да ради са немом продукцијом. Снимање је почело у децембру 1928. и завршено је у септембру 1930. године. Ово је први филм код кога је Чаплин компоновао филмску музику за сопствену продукцију, а написао ју је за шест недеља са Артуром Џонстоном. Главна музичка тема, коришћена као лајтмотив за слепу цвећарку, је песма „La Violetera” („Ко ће купити моје љубичице”) шпанског композитора Хозеа Падиље. Падиља је успешно тужио Чаплина пошто га није потписао за филм.
Филм је остварио успех одмах по објављивању 30. јануара 1931. године, са позитивним критикама, а од изнајмљивања широм света је зарадио од више од 4 милиона долара. Данас га многи критичари сматрају не само највишим достигнућем Чаплинове каријере, већ и једним од најбољих филмова свих времена. Чаплинов биограф Џефри Венс верује да „Светла велеграда нису само ремек дело Чарлса Чаплина; она су чин пркоса” јер су премијерно приказана четири године након почетка ере звучних филмова, која је отпочела премијером Џез певача (1927).[2] Године 1991. Конгресна библиотека је одабрала Светла велеграда за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава због „културолошког, историјског или естетског значаја”.[3][4] Године 2007. Амерички филмски институт га је сврстао на 11. место на својој листи најбољих америчких филмова икада снимљених. Године 1949, критичар Џејмс Ејџи назвао је последњу сцену филма „најбољом глумом икада забележеном на целулоиду”.[5]