Сатана

Сатана (Сотона; од хебр. — сатан = „непријатељ”, „противник”;^[1] арап. — шајтан = „залутао”, „удаљен”; некада и уопштено ђаво), фигура је која се јавља у текстовима аврамских религија^[2][3] која доноси зло и искушење и позната је као обманитељ који води човјечанство ка странпутици. Неке религијске групе сматрају да је настао као анђео, или нешто слично, који је имао велику побожност и љепоту, али је пао због охолости, завођења човјечанства на пут неистине и гријеха и има моћ у палом свијету. У Танаху Сатана је првенствено тужилац или противник. У неким каснијим јеврејским списима и Новом завјету, Сатана се описује као злонамернији ентитет супротан Богу, такође називан и ђаволом, који поседује одвратне особине.

Илустрација Сатане на folio 290 recto из средњовјековног рукописа Codex Gigas, из раног 13. вијека

Интерпретација Сатане Гистава Дореа из „Изгубљеног раја” Џона Милтона

Изглед Сатане према веровањима секте "Радост Сатане"

Иако је Сатана уопштено виђен као негативна фигура, неке групе имају другачије виђење. У теистичком сатанизму, Сатана се сматра божанством које се обожава или поштује. У Лавејовом сатанизму, Сатана је симбол ваљаних особина и слободе.^[4][5]

У књижевности

У делу Луча микрокозма, отпадницима од Српства Бог додељује казну какву и Сатани и његовим следбеницима.^[6]

Мотив погодбе са Сатаном је водећа наративна линија класика светске књижевности Фауст.^[7]

„Највећа лукавост ђавола је у томе што нас је убедио да не постоји.”, тврдио је Шарл Бодлер.

Види још

• Антихрист
• Сатанизам
• Луцифер
• Седам принчева пакла
• Радост Сатане