Романтичарски национализам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Романтичарски национализам (или националистички романтизам, органски национализам, идентитетски национализам) је облик национализма где држава црпи своју политичку легитимност из органске последице јединства грађана саме државе. Ово укључује, у зависности од конкретног случаја, језик, расу, културу, религију и обичаје нације која подразумева све оне рођене у тој култури. Овај облик национализма се појавио као пркошење династијској или империјалној хегемонији која је процењивала легитимност државе преко монарха или другог ауторитета у циљу да оправда њено постојање. Таква неоспорна моћ је сматрана божанском (погледати божанско краљевско право и Рајски мандат).
Међу главним мотивима романтизма и његове заоставштине јавља се култура националистичког романтизма у средишту периода након уметности просветитељства и у политичкој филозофији. Национализам је био кључна тачка романтизма, све од своје најраније фазе фокусиране на развој националних језика и фолклора, као и духовну вредност локалних обичаја и традиција, па до покрета који су довели до промена мапе Европе и позивали на самоопредељења националности.
Посматрајући историју Европе, пивотална година за националистички романтизам била је 1848, када се талас револуције проширио континентом. Бројне националистичке револуције десиле су се у различитим неуједињеним регијама ( на пример у Италији) или мултинационалним државама (као што је било Аустријско царство). Иако у почетку угушиване и неуспешне у спречавању враћања старог поредка, ове револуције представљале су први корак ка либеризацији и оснивање данашњих националних држава Европе.