Римска мозаичка уметност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Римска мозаичка уметност која је имала највећи домет у периоду од 100. п. н. е. до 500. године дала је мноштво уметничких дела,[1] али није дала неких нарочитих новина, била је значајна допуна римској архитектури. Они су очувани на свим територијама некадашње Римске империје, од северне Африке па све до Дунава, а израда мозаичких подова у базену Средоземног мора достигла је највеће размере у првих 500 година после Христа.[2]
Освајањем грчких градова Римљани су заправо присвајали уметничка дела и доносили их их у Рим. Међутим са данашњега становшта, римска култура није била само дериват или имитација грчке културе, него је баштинила и етрушчанску културу, различиту и од римске и од грчке. Зато за римску мозаичку уметност може се рећи даје она била мост према изгубљеним хеленистичким ремек делима, према којима су се дивили, копирали их и преводили у друге уметничке изражаје.[3]
Римљани су временом постали одлични градитељи и врсни технолози широког образовања, о чему најбоље говоре „Десет књига о архитектури” М. П. Витрувије, за кога се не зна тачно када је живео (за Јулија Цезара или Аугуста у 1. век п. н. е.), и у свом градитељству добро су спојили месопотамијску градњу опеком и грчку обраду камена са сопственим зидањем на нов - римски начин.[4]