From Wikipedia, the free encyclopedia
Радиоекологија је грана екологије која се бави проучавањем утицаја радиоактивних супстанци у животној средини, што обухвата истраживање механизама миграције радиоактивних материја кроз различите екосистеме (атмосфера, земљиште, вода, ваздух) и ланац исхране. Радиоекологија је мултидисциплинарна наука која обједињује друге научне дисциплине као што су физика , хемија , математика, биологија, медицина, екологија итд., примењујући концепте заштите од зрачења . Радиоеколошка истраживања чине основу за процену доза и процену последица радиоактивног загађења (контаминације) на здравље људи, а заснивају се на узорковању, експериментима у природи и лабораторијама, изради предвиђања и симулационих модела, дозиметрији итд.[1][2][3]
Термин радиоекологија и његову дефиницију први пут су увели симултано 1956. E. P. Odum и A. M. Kuzin и A. A. Peredelsky у тадашњем СССР-у.[4]
Радиоекологија се као засебна наука појавила крајем 19. века, непосредно након што је Вилхелм Конрад Рендген 1895. године открио Х зраке, Антоан Анри Бекерел 1896. године открио феномен радиоактивности, а Марија Склодовска Кири 1898. године идентификовала и описала природне радиоактивне елементе полонијуна и радијума.[4] Прва научна истраживања везана уз радиоекологију односила су се на дисперзију и миграцију природних радионуклида кроз прехрамбени ланац у околину и проучавање односа и утицаја природног основног јонизујућег зрачења на развој биота на Земљи.[5]
Када је вштачко радиоактивно загађење Земљине околине настало након тестирањем нуклеарног оружја током Другог светског рата, радиоекологија је постала истакнута тема јавне расправе све до 1980-их. Часопис за радиоактивност животне средине био је прва збирка литературе о овој теми, а његн почетак је био тек 1984. године.[6]
Како је потреба за изградњом нуклеарних електрана расла, постало је неопходно да човечанство разуме како радиоактивни материјал ступа у интеракцију са различитим екосистемима како би се спречио или минимизирао потенцијална штета.
Последице Чернобила биле су прво веће коришћење радиоеколошких техника у борби против радиоактивног загађења из нуклеарне електране.[7] Прикупљање радиоеколошких података из чернобилске катастрофе обављено је приватно. Независни истраживачи су прикупили податке о различитим нивоима доза и географским разликама међу погођеним подручјима, омогућавајући им да извуку закључке о природи и интензитету штете коју је катастрофа проузроковала екосистемима.[8]
Ове локалне студије биле су најбољи расположиви ресурси за обуздавање ефеката Чернобила, али су сами истраживачи препоручили кохезивније напоре између суседних земаља како би се боље предвидела и контролисала будућа радиоеколошка питања, посебно имајући у виду текуће претње тероризма тог времена и потенцијалну употребу „прљаве бомбе“.[9] Јапан се суочио са сличним проблемима када се догодила нуклеарна катастрофа у Фукушими, пошто је његова влада такође имала потешкоћа у организовању колективних истраживачких напора.
Међународна радиоеколошка конференција одржана је први пут 2007. године у Бергену, Норвешка.[10] Европски научници из различитих земаља су се залагали за заједничке напоре у борби против радиоактивности у животној средини три деценије, али су владе оклевале да покушају са овим подвигом због тајности нуклеарних истраживања, пошто су технолошки и војни развоји остали конкурентни.[11]
У истраживању радиоекологија користи алате основних научних области као што су:
Иако интерес радиоекологије није ограничен само на индустрију уранијума, она се примарно бави изучавањем активности у нуклеарној индустрији (од ископавања руде уранијума до њене прераде), употребом у нуклеарним електранама и одлагања радиоактивног отпада .
Радиоекологије је настала као одговор на све већу концентрацију радионуклида у животној средини након тестирања нуклеарног оружја и великих нуклеарних несрећа . Док се у почетку у радиоекологије бавила примарним ефектима зрачења на човека (заштита од зрачења и радиобиологија ), у наредном периоду било је простора и за опис и истраживање понашања радионуклида у односу на животну средину.
Радиоекологија се данас бави основним питањима: миграцијом радионуклида у појединим компонентама животне средине (у земљишту, води,...) као и њиховим трансфером унутар екосистема ( нпр. уношење у биљке, улазак у ланац исхране), и бави се и судбином радионуклида у оквиру малих и великих геохемијских циклуса (транспорт радионуклида у стратосфери након тестирања нуклеарног оружја, након удеса у нуклеарним електранама, током трошења гомила након експлоатације уранијума).
Што се тиче утицаја зрачења на биоценозу , у фокусу интересовања радиоекологије је хронично дејство ниских доза радијације, чије ће се последице осетити након извесног времена на нивоу опште популације.
Стечена знања радиоекологије користе у решавању еколошких утицаја могућих нуклеарних удеса. Специфичност овог приступа је у томе што се бави већим површинама контаминираним радиоактивним падавинама, нпр. санација земљишта на великом простору, прерада веће количине контаминиране биомасе, процена у оквиру ЕИА (Environmental Impact Assesment) када се пушта у рад нова опрема и др.
Значај радиоекологије расте са повећањем концентрације вештачких радионуклида у животној средини. Од краја 1990-их година све се више пажње поклања се природној радиоактивности, коју је у животну средину унела људска активност. Према обиму контаминације, радиоеколошки догађаји се могу поделити на локалне и глобалне. То је догађај са становишта радиоекологије само када радиоактивност доспе у околину и самим тим ван човекове контроле. Миграција радионуклида може бити узрокована примарном експлозијом, или накнадним транспортом кроз воду, ветар или организме.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.