Промена парадигме
From Wikipedia, the free encyclopedia
Промена парадигме, коју је дефинисао амерички физичар и филозоф Томас Кун, представља промену фундаменталних концепата и експерименталне праксе неке научне дисциплине. Кун супротставља ове промене које представлјају научну револуцију, уобичајеним научним активностима, које описује као научни рад у оквиру општеприхваћене парадигме. Пример промене парадигме би био прелазак са геоцентричног на хелиоцентрични систем, или прихватање микроба као главних преносилаца заразних болести.
Савремена филозофија се бави овим питањем, почев са Имануел Кантом, који је фразу користио у предговору "критике чистог ума" (1781), позивајући се на грчку математику и Њутновску физику. У 20. веку, јављају се бројне иновације у основним појмовима математике, физике и биологије, што доводи до појачаног интереса за ово питање међу научницима. Управо у овом активном периоду је Кун је објавио свој рад.
Кун је представио појам промене парадигме у својој утицајној књизи структура научних револуција (1962). Као што је један коментатор закључује:
Од 1960-их година, појам промене парадигме је коришћен и у бројним ненаучним контекстима, да се опише суштинска промена у перцепцији догађаја, иако је сам Кун ограничио примена термина на науку.
У антологији о Куну из 2015,[1] филозоф Мартин Коен описује појам 'промене парадигме' као неку врсту интелектуалног вируса који се проширио из круга егзактних наука, на друштвене наукаме, затим на уметност, па чак и на свакодневну савремену политичку реторику. Коен тврди да је и сам Кун имао врло магловиту идеју о томе шта овај појам може да значи и, у складу са америчким филозофом науке Полом Фејерабендом, оптужује Куна о избегаванју драстичнијих последица своје теорије, а то је да су научне чињенице ништа више него само мишљења, чија популарност је привремена, и далеко од коначне.