Прогон хришћана
From Wikipedia, the free encyclopedia
Прогони хришћана представљају прогоне особа, чији је главни мотив њихова хришћанска вера, односно физичке радње — било од стране државе или појединаца — који у свом корену имају нетолеранцију према хришћанству као религији.
Јудаизам се са прогонима сусретало од својих самих почетака, па су тако рани хришћани у 1. веку били жртве прогона од стране Јевреја из чије је религије настало хришћанство, а потом и од Римљана. Прогони су се наставили све до почетка 4. века када је хришћанство легализовано одлуком цара Константина Великог.
Хришћански мисионари и новокрштени су затим, настојећи да прошире хришћанство на нова подручја, често били предмет прогона, а често постајали и мученици. Подела хришћанства на међусобно супротстављене деноминације је, пак, довела до тога да хришћани постану мета прогона од стране других хришћана, а за што бројне примере пружају Крсташки ратови и Реформација у 16. веку.
У 20. веку су хришћани били прогоњени у комунистичким, односно службено атеистичким државама као што је СССР и др. земље источног блока. Такође су дан-данас прогоњени од стране радикалних муслимана и хиндуса у многим државама Азије.