Правитељствујушчи совјет сербски
From Wikipedia, the free encyclopedia
Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. ) је био један од централних органа власти у устаничкој Србији, основан 15. августа 1805. на народној скупштини у Борку, у време Првог српског устанка. Један од оснивача је био прота Матеја Ненадовић, док је на његовом постављању радио Божа Грујовић, професор историје права на универзитету у Харкову.[тражи се извор]
Стварање Совјета је био израз потребе ослободилачке борбе српског народа, тадашњих супротности политичке борбе, спољнополитичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије. Да би спречио пропаст устанка, Божидар Грујовић је предложио оснивање Правитељствујушег совјета који је основан на скупштини у Борку августа 1805.[1] Карађорђе је дао пристанак за његово оснивање, желећи да му он помогне у решавању сложених проблема војноорганизационог и спољнополитичког карактера. Један део војвода је схватио да Совјет може бити добра опозиција против Карађорђа.[тражи се извор]
Совјет је био нека врста владe и имао је извршну и законодавну власт, што је Грујовић посебно наглашавао.[1] Као централни орган власти обједињавао је напоре устаника и доприносио је да се са успехом развија ослободилачка борба. Стварао је основне услове за бржи економски, друштвени и културни развој Србије. Постепено је сузбијао нахијски сепаратизам, a под Карађорђем се борио против феудалне и регионалне подвојености.[тражи се извор]
Начални правитељствујушчи совјет народни, по нацрту Грујовића, састојао се од 12 изабраних представника 12 нахија. Имао је свог председника који се бирао сваког месеца међу 12 представника. Предвиђено је било 6 попечитеља (министара) који су се исто као и председник бирали између чланова: за војску, финансије, правду, просвету и цркву, иностране и унутрашње послове, те и један секретар. Попечитељи су уведени тек 1811. Прво седиште је било у манастиру Вољавчи испод планине Рудник, а после кратког времена у манастиру Боговађи. У то време по нахијама се организују магистрати (судови) да суде и свршавају нахијске послове. За боравка у Боговађи створен је и сопствени печат: грб Србије, крст са 4 оцила и грб древне Трибалије (један од старих назива за Србију), под круном вепрова глава са стрелом забоденом у чело. Између ова два грба налази се крин, испод грбова година 1804, а около натпис: Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. ).[тражи се извор]
После ослобођења Смедерева (1806) Совјет се пресељава тамо, а по ослобођењу Београда (1807) у Београд, где остаје до пропасти устанка 1813. Делокруг његовог рада се стално ширио. И поред тога што је константно био изложен борбама и амбицијама појединаца, потресан унутрашњим и спољним неприликама, Совјет је одиграо важну историјску улогу у устаничкој Србији и државотворној идеји Србије.[тражи се извор]