Писање
From Wikipedia, the free encyclopedia
Писање је људска активност којом се на неком медијуму оставља траг у виду симбола (слова) из скупа унапред утврђених симбола (писма). Писање се разликује од цртања, сликања или снимања по томе што су симболи видљиви људском оку, строго дефинисани и могу се разликовати само по величини или дебљини. Писање захтева четири вештине: познавање речи језика на коме се пише, знање граматике, знање правописа и знање слова. Траг који остаје као резултат писања назива се текст или спис или запис. Сваки човек има специфичан начин писања (рукопис), по коме је могуће недвосмислено установити да ли је написао одређени текст. Ова особеност писања користи се и за потпис. Писање се као појам користи и за мисаони процес креирања садржаја записа.
Системи писања сами по себи не чине људске језике (са спорним изузетком компјутерских језика); они су средство за претварање језика у облик који могу да реконструишу други људи одвојени временом и/или простором.[1][2] Иако сви језици не користе систем писања, они који га користе могу допунити и проширити капацитете говорног језика стварањем трајних облика језика који се могу преносити кроз простор (нпр. писана кореспонденција) и чувати током времена (нпр. библиотеке или друге јавне евиденције).[3] Такође је примећено да сама активност писања може имати ефекте на трансформацију знања, јер омогућава људима да екстернализују своје размишљање у облицима о којима је лакше размишљати, разрадити, преиспитати и ревидирати.[4][5] Систем писања се ослања на многе исте семантичке структуре као и језик који представља, као што су лексикон и синтакса, уз додатну зависност система симбола који представљају фонологију и морфологију тог језика. Ипак, писани језици у току уписивања могу попримити карактеристике које се разликују од свих доступних у говорном језику.[6] Резултат активности писања назива се текст, а тумач или активатор текста назива се читач.[7]