Парламентарна република

Парламентарна република или парламентарна уставна република је облик републике која дјелује под парламентарним системом власти, гдје легитимитет извршна власт (влада) добија од законодавне власти (скупштина). Постоји велики број различитих парламентарних република. Већина има јасну разлика између шефа владе и шефа државе; гдје шеф владе држи стварну власт, баш као у уставним монархијама. Неке имају спојене улоге шефа државе и шефа владе, као у предсједничком систему, али са зависношћу од законодавне власти.^[1][2]

  Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
  Државе са полупредсједничким системом.
  Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
  Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
  Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
  Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
  Апсолутне монархије.
  Једнопартијске државе.
  Војне диктатуре.

Историјски развој

Типично, парламентарне републике су државе које су раније биле уставне монархије са парламентарним системом, са положајем шефа државе који је додељен монарху.^[3]

Након пораза Наполеона III у француско-пруском рату, Француска је поново постала република – Француска Трећа република – 1870. Председник Треће републике је имао знатно мања извршна овлашћења од оних у претходне две републике. Трећа република је трајала до инвазије Француске од стране нацистичке Немачке 1940. Након завршетка рата, Француска Четврта република је конституисана на сличан начин 1946. Четврта република је доживела еру великог економског раста у Француској и обнове друштвене институције и индустрија нације после рата, и одиграла је важну улогу у развоју процеса европских интеграција, који су трајно променили континент. Било је покушаја да се ојача извршна власт како би се спречила нестабилна ситуација која је постојала пре рата, али је нестабилност остала, и у Четвртој републици су се често мењале власти – било је 20 влада за десет година. Поред тога, влада се показала неспособном да донесе ефикасне одлуке у вези са деколонизацијом. Као резултат тога, Четврта република је пропала и оном што су неки критичари сматрали де факто државним ударом, накнадно легитимизованим референдумом 5. октобра 1958, довело је до успостављања Француске Пете републике 1959. године.

Списак савремених парламентарних република и сродних система

Главни чланак: Списак земаља по систему власти § Парламентарни и сродни системи

Пуне парламентарне републике
Земља	Шеф државе	Шеф државе изабран од	Камерална структура	Усвојена парламентарна република	Претходни облик владе	Напомене
Албанија	Илир Мета	Парламент, већином од три петине	Једнодомни	1991	Једнопартијска држава
Јерменија	Вахагн Качатурјан	Парламент, апсолутном већином	Једнодомни	2018[note 1]	Полупредседнички систем
Аустрија	Александер Ван дер Белен	Директни избори, двокружним системом	Дводомни	1945	Једнопартијска држава (као део Нацистичке Немачке, погледајте Anschluss)
Бангладеш	Абдул Хамид	Парламент	Једнодомни	1991[note 2]	Председничка република
Барбадос	Сандра Мејсон	Парламент, двотрећинском већином ако нема заједничке номинације	Дводомни	2021	Уставна монархија (Крунске земље Комонвелта)
Босна и Херцеговина	Кристијан Шмит Милорад Додик Шефик Џаферовић Жељко Комшић	Директан избор колективног шефа државе, гласањем већинског изборног система	Дводомни	1991	Једнопартијска држава (део Југославије)
Бугарска	Rumen Radev	Директни избори, по систему два круга	Једнодомни	1991	Једнопартијска држава
Република Кина	Цај Ингвен	Директни извори, већинским изборним системом Номинално Народном скупштином[note 3]	Једнодомни Номинално тродомни[note 4]	1946 Само номинално парламентарна република од 1996	Једнопартијска војна диктатура (континентална Кина) Уставна монархија (Тајван као део Јапанског царства)	Номинално; Устав је делимично замењен додатним члановима који предвиђају полупредседничку републику са директним председничким изборима и једнодомним законодавством. Ови додатни чланци имају клаузулу о застаревању која ће их укинути у случају хипотетичког обнављања царске владавине у континенталној Кини.
Хрватска	Зоран Милановић	Директни избори, по систему два круга	Једнодомни	2000	Полупредседнички систем
Чешка	Милош Земан	Директни избори, по систему у два круга (од 2013; раније парламент, већином)	Дводомни	1993	Парламентарна република (део Чехословачке)
Доминика	Чарлс Саварин	Парламент, већином	Једнодомни	1978	Придружена држава Уједињеног Краљевства
Естонија	Алар Карис	Парламент, двотрећинском већином	Једнодомни	1991[note 5]	Председничка република, после тога окупирана једнопартијском државом
Етиопија	Сахле-Ворк Завде	Парламент, двотрећинском већином	Дводомни	1991	Једнопартијска држава
Фиџи	Вилијам Катонивер	Парламент, већином	Једнодомни	2014	Војна диктатура
Финска	Саули Нинисте	Директни избори, по систему два круга	Једнодомни	2000[note 6]	Полупредседнички систем
Грузија	Салом Зоурабичвили	Изборни колегијум (парламент и регионални делегати), апсолутном већином	Једнодомни	2018[note 7]	Полупредседнички систем
Немачка	Франк-Валтер Стајнмејер	Савезна скупштина (парламент и државни делегати), апсолутном већином	Дводомни	1949[note 8]	Једнопартијска држава
Грчка	Катерина Сакеларопулу	Парламент, већином	Једнодомни	1975	Војна диктатура; уставна монархија
Мађарска	Каталин Новак	Парламент, већином	Једнодомни	1990	Једнопартијска држава (Народна Република Мађарска)
Исланд	Гвидни Јоуханесон	Директни избори, већинским изборним системом.	Једнодомни	1944	Уставна монархија (у персонална унија са Данском)
Индија	Рам Нат Ковинд	Парламент и државно законодавно тело, у другом кругу гласања	Дводомни	1950	Уставна монархија (британски доминион)
Ирак	Бархам Салих	Парламент, двотрећинском већином	Једнодомни[note 9]	2005	Једнопартијска држава
Ирска	Мајкл Хигинс	Директни избори, тренутним другим кругом гласања	Дводомни	1949[note 10]	До 1936: уставна монархија (британски доминион) 1936–1949: двозначано
Израел	Исак Херзог	Парламент, већином	Једнодомни	2001	Полупарламентарна република
Италија	Серђо Матарела	Делегати парламента и региона, апсолутном већином	Дводомни	1946	Уставна монархија	Премијер зависи од поверења оба дома парламента.
Косово	Вјоса Османи	Парламент, двотрећинском већином; простом већином, на трећем гласању, ако ниједан кандидат не постигне наведену већину у прва два гласања	Једнодомни	2008	Косово под управом УН (формално део Србије)
Летонија	Егилс Левитс	Парламент	Једнодомни	1991[note 11]	Председничка република, након тога окупирана од стране једнопартијске државе
Либан	Мишел Аун	Парламент	Једнодомни	1941	Протекторат (Француски мандат Либана)
Малта	Џорџ Вела	Парламент, већином	Једнодомни	1974	Уставна монархија (Крунске земље Комонвелта[4])[5]
Маурицијус	Притварајсинг Рупун	Парламент, већином	Једнодомни	1992	Уставна монархија (Крунске земље Комонвелта[6][7])[5]
Молдавија	Маја Санду	Директни избори, по систему у два круга (од 2016; раније парламентом, већином од три петине)	Једнодомни	2001	Полупредседнички систем
Црна Гора	Мило Ђукановић	Директни избори, по систему два круга	Једнодомни	1992	Једнопартијска држава (део Југославије, а после Србије и Црна Горе)
Непал	Бидја Деви Бхандари	Парламент и државни законодавци	Дводомни[8]	2008[note 12]	Уставна монархија
Северна Македонија	Гордана Силјановска Давкова	Директни избори, по систему два круга	Једнодомни	1991	Једнопартијска држава (део Југославије)
Пакистан	Ариф Алви	Парламент и државни законодавци, у другом кругу гласања	Дводомни	2010[9][10]	Скупштина независна република
Пољска	Анджеј Дуда	Директни избори, већином	Дводомни	1989	Једнопартијска држава (Народна Република Пољска)	Пољска је такође идентификована као де факто полупредседничка република пошто председник врши неки облик управљања и именује премијера за шефа владе. Одлука је потом предмет гласања о поверењу у парламенту.[11][12][13][14]
Самоа	Туималеалифано Ваалетоа Суалауви II	Парламент	Једнодомни	1960	Повереничка територија Новог Зеланда
Србија	Александар Вучић	Директни избори, по систему два круга	Једнодомни	1991	Једнопартијска држава (део Југославије, након Србије и Црна Горе)
Сингапур	Халима Јакоб	Директни избори (од 1993)	Једнодомни	1965	Држава Малезија
Словачка	Зузана Чапутова	Директни избори, по систему у два круга (од 1999; раније у парламенту)	Једнодомни	1993	Парламентарна Република (део Чехословачке)
Словенија	Борут Пахор	Директни избори, по систему два круга	Дводомни	1991	Једнопартијска држава (део Југославије)
Сомалија	Мохамед Абдуллахи Мохамед	Парламент	Дводомни	2012[note 13]	Једнопартијска држава
Тринидад и Тобаго	Пула-Мае Викс	Парламент	Дводомни	1976	Уставна монархија (Крунске земље Комонвелта[15])[5]
Вануату	Талис Обед Мосес	Председници парламента и регионалних савета, већином	Једнодомни	1980	Британско-Француски кондоминијум (Нови Хебриди)

Види још

• Предсједничка република

Напомене

1. Changed after the 2015 referendum.
2. Was, previously, a parliamentary republic between 1971 and 1975.
3. The Constitution of the Republic of China went into effect on 25 December 1947 as the Chinese Civil War was underway. On 1 October 1949, the Kuomintang-led Republic of China (ROC) was succeeded in Mainland China by the People's Republic of China, a single-party state governed by the Chinese Communist Party. The ROC government was then confined to the island of Taiwan from 7 December. The provisions establishing a parliamentary republic remain in the Constitution but are suspended by the Additional Articles, which established direct presidential elections since 1996.
4. Under the Additional Articles, the Control Yuan ceased to be a parliamentary chamber in 1993 and the National Assembly was dissolved in 2005 leaving the Legislative Yuan as the unicameral chamber. Functions of the National Assembly were transferred to the Legislative Yuan and nationwide referendums.
5. Estonia was previously a parliamentary republic between 1918 and 1934 when the system was changed to a presidential system which was thereafter overthrown by a coup d'état. In 1938, Estonia finally adopted a presidential system and in June 1940 was illegally occupied by the Soviet Union. Became a parliamentary republic again in 1990 with the implementation of an interim period to restore full independence, which was achieved by 1991.
6. Formerly a semi-presidential republic, it is now a parliamentary republic according to David Arter, First Chair of Politics at Aberdeen University. In his "Scandinavian Politics Today" (Manchester University Press, revised 2008 9780719078538), he quotes Nousiainen, Jaakko (јун 2001). „From semi-presidentialism to parliamentary government: political and constitutional developments in Finland”. Scandinavian Political Studies. 24 (2): 95—109. doi:10.1111/1467-9477.00048.CS1 одржавање: Формат датума (веза) as follows: "There are hardly any grounds for the epithet 'semi-presidential'." Arter's own conclusions are only slightly more nuanced: "The adoption of a new constitution on 1 March 2000 meant that Finland was no longer a case of semi-presidential government other than in the minimalist sense of a situation where a popularly elected fixed-term president exists alongside a prime minister and cabinet who are responsible to parliament (Elgie 2004: 317)". According to the Finnish Constitution, the president has no possibility to rule the government without the ministerial approval, and does not have the power to dissolve the parliament under his or her own desire. Finland is actually represented by its prime minister, and not by its president, in the Council of the Heads of State and Government of the European Union. The 2012 constitutional amendements reduced the powers of the president even further.
7. „Salome Zurabishvili Wins Georgia Presidential Runoff”. The New York Times. The Associated Press. 29. 11. 2018. Приступљено 3. 1. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
8. In the case of the former West German states, including former West Berlin, the previous one-party state is Nazi Germany, but in the case of the New Länder and former East Berlin it is East Germany. German reunification took place on 3 October 1990, when the five re-established states of the German Democratic Republic (East Germany) joined the Federal Republic of Germany, and Berlin was united into a single city-state. Therefore, this date applies to today's Federal Republic of Germany as a whole, although the area of former East Germany was no part of that parliamentary republic until 1990.
9. Officially bicameral, upper house never entered into functions, to present day.
10. The head of state was ambiguous from 1936 until the Republic of Ireland Act came into force on 18 April 1949. A minority of Irish republicans assert that the Irish Republic proclaimed in 1919 is still extant.
11. Latvia was previously a parliamentary republic between 1921 and 1934 when the then prime minister Kārlis Ulmanis took power in a coup d'état. In June 1940 Latvia was occupied and annexed by the Soviet Union.
12. Under a transitional government between 2006 and 2015; this Transitional Government was responsible to an elected Constituent Assembly, which resolved to establish a republic in 2008.
13. Had a transitional government between 1991 and 2012.

Референце

1. Twomey, Anne. „Australian politics explainer: Gough Whitlam's dismissal as prime minister”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 18. 10. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. „The President's Role - Times of India”. The Times of India. Приступљено 18. 10. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. Arend Lijphart, ур. (1992). Parliamentary versus presidential government. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-878044-1.
4. „Malta: Heads of State: 1964-1974”. Archontology.org. Приступљено 18. 2. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. „British Monarch's Titles: 1867-2018”. Archontology.org. Приступљено 18. 2. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
6. „Mauritius: Heads of State: 1968-1992”. Archontology.org. Приступљено 18. 2. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. Paxton, John (1984). The Statesman's Year-Book 1984-85. Palgrave Macmillan. стр. 29. ISBN 978-0-333-34731-7. Приступљено 18. 2. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
8. „Constitution of Nepal” (PDF). Архивирано децембар 23, 2015 на сајту
9. Kiran Khalid, CNN (9. 4. 2010). „Pakistan lawmakers approve weakening of presidential powers”. CNN. Приступљено 14. 4. 2010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
10. „'18th Amendment to restore Constitution'”. Nation.com.pk. Архивирано из оригинала 14. 4. 2010. г. Приступљено 14. 4. 2010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
11. Veser, Ernst (23. 9. 1997). „Semi-Presidentialism-Duverger's Concept — A New Political System Model” (PDF) (на језику: енглески и кинески). Department of Education, School of Education, University of Cologne. стр. 39—60. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 04. 2021. г. Приступљено 21. 8. 2017. „Duhamel has developed the approach further: He stresses that the French construction does not correspond to either parliamentary or the presidential form of government, and then develops the distinction of 'système politique' and 'régime constitutionnel'. While the former comprises the exercise of power that results from the dominant institutional practice, the latter is the totality of the rules for the dominant institutional practice of the power. In this way, France appears as 'presidentialist system' endowed with a 'semi-presidential regime' (1983: 587). By this standard he recognizes Duverger's pléiade as semi-presidential regimes, as well as Poland, Romania, Bulgaria and Lithuania (1993: 87).”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
12. Shugart, Matthew Søberg (септембар 2005). „Semi-Presidential Systems: Dual Executive and Mixed Authority Patterns” (PDF). Graduate School of International Relations and Pacific Studies. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 8. 2008. г. Приступљено 21. 8. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
13. Shugart, Matthew Søberg (децембар 2005). „Semi-Presidential Systems: Dual Executive And Mixed Authority Patterns” (PDF). French Politics. 3 (3): 323—351. doi:10.1057/palgrave.fp.8200087 . Приступљено 21. 8. 2017. „Even if the president has no discretion in the forming of cabinets or the right to dissolve parliament, his or her constitutional authority can be regarded as 'quite considerable' in Duverger's sense if cabinet legislation approved in parliament can be blocked by the people’s elected agent. Such powers are especially relevant if an extraordinary majority is required to override a veto, as in Mongolia, Poland, and Senegal. In these cases, while the government is fully accountable to parliament, it cannot legislate without taking the potentially different policy preferences of the president into account.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
14. McMenamin, Iain. „Semi-Presidentialism and Democratisation in Poland” (PDF). School of Law and Government, Dublin City University. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 2. 2012. г. Приступљено 11. 12. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
15. „Trinidad and Tobago: Heads of State: 1962-1976”. Archontology.org. Приступљено 18. 2. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)