Палестински рат 1947—1949.
From Wikipedia, the free encyclopedia
Палестински рат 1947—1949,[lower-alpha 1] у Израелу познат као Рат за независност (хебр. , Milkhemet Ha'Atzma'ut), а међу Арапима као Катастрофа (арап. , al-Nakba),[13][14] био је оружани сукоб вође на територије Палестине под британским мандатом. Први је у израелско-палестинском сукобу и ширем израелском-арапско сукобу. Током овог рата, Британска империја се повукла из Мандатске Палестине, која је била покрајина (ејалет) Османског царства прије британске окупације 1917. године. Рат је кулминирао оснивање Државе Израел од стране Јевреја и довео је до потпуне демографске трансформације Палестине, са пресељењем око 700.000 палестинских Арапа и потпуног уништења њихових села и градова.[15][16] Палестински Арапи су остали без држављанства, расељени да ли на палестинске територије које су заузели Египат и Трансјордан или у околне арапске државе; многи од њих, као и њихови потомци, остају без држављанства и живот настављају у избјегличким камповима. Територија, која је била под британском управом прије рата подијељена је између Израела, који је заузео око 78% цјелокупне територије, Трансјордана који је заузео и касније припојио подручје која ће постати познато као Западна обала и Египта, који је заузео Појас Газе, територију на обали Средоземног мора, у којој је успостављена Свепалестинска влада.
Палестински рат 1947—1949. | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Дио Арапско-израелског сукоба | |||||||||||
| |||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||
Прије 26. маја 1948. Послије 26. маја 1948:
Страни добровољци: Махал |
Арапска ослободилачка армија Армија Светог рата Страни добровољци: Јемен[5] Мароко[5] Саудијска Арабија[5] Судан[5] Пакистан[6] | ||||||||||
Команданти и вође | |||||||||||
Давид Бен-Гурион Хаим Вајцман Јигаел Јадин Јаков Дори Давид Шалтиел Моше Дајан Јисраел Галили Јигал Алон Јицак Рабин Моше Камел |
Џон Багот Глаб Хабис Маџали Абд ел Кадир ел Хусејни † Хасан Салама † Фавзи ел Кавукџи Мухамед Амин ел Хусеини Фарук I Египатски Ахмед Али ел Мвави Мухамад Нагиб Абдул Рахман Хасан Азам | ||||||||||
Јачина | |||||||||||
Израел: око 10.000 првобитно, до 115.000 у марту 1949. |
Арапи: око 2.000 првобитно, до 70.000, од чега: Египат: 10.000 првобитно, до 20.000 Ирак: 3.000 првобитно, до 15.000—18.000 Сирија: 2.500—5.000 Трансјордан: 8.000—12.000 Либан: 1.000[7][8] Саудијска Арабија: 800—1.200 Арапска ослободилачка армија: 3.500—6.000 | ||||||||||
Жртве и губици | |||||||||||
6.080 убијених (око 4.074 војника и 2.000 цивила)[9] | Између +5.000[9] и 20.000 (укључујући цивиле)[10] међу којима је око 4.000 војника из Египта, Трансјордана и Сирије[11] |
Рат је подијељен у двије главне фазе. Прва фаза је Грађански рат у Мандатној Палестини 1947—1948. Почео је 30. новембра 1947. године,[17] дан након што је Генерална скупштина ОУН-а гласала за подјелу територије Палестине на јеврејску и арапску суверену државу и међународни Јерусалим (резолуција 181). Јеврејско руководство је прихватило план, али палестинске арапске вође су, као и арапске државе, једногласно се томе успротивиле и убрзо је почео сукоб.[18] Ова фазу рата историчари описују као „грађански”, „етнички” или „унутрашњи” рат, пошто се сукоб углавном водио између јеврејски и палестинских арапски милиција, које је подржавала Арапска ослободилачка армија и околне арапске државе. Окарактерисан герилским ратовањем и тероризмом, ова фаза је ескалирала крајем марта 1948. када су Јевреји кренули у офанзиву и закључена је поразом палестинских Арапа у великим кампањама и биткама, успостављањем јасне линије фронта. Током овог периода, Британци су и даље одржавали све слабију власт над Палестином и повремено интервенисали у сукобима.[19][20]
Британска империја је одредила своје повлачење и одбациње свих претензија на Палестину 14. маја 1948. године. Тога дана, када су посљедње преостале британске снаге и особље напуштале град Хаифу, јеврејско руководство у Палестини прогласило је успостављање Државе Израел. Након проглашења усљедила је непосредна инвазија арапских армија и експедиционих снага у Палестину, како би се спријечило успостављање Израела и помогло палестинским Арапима, који су у том тренутку били на губитничкој страни, а велики дио њиховог становништва је већ бјежао или је био протјеран од јеврејских милиција. Инвазија је означила почетак друге фазе рата, Арапско-израелски рат 1948. године. Египћани су напредовали на јужном приобалном појасу и заустављени су у близини Ашдода, јорданска Арапска легија и ирачке снаге заузеле су средишњу висораван Палестине. Сирија и Либан су водиле неколико сукоба са израелским снагама на сјеверу. Јеврејске милиција, које су биле организоване у Израелске одбрамбене снаге (ИОС), успјеле су да зауставе арапске снаге. Наредних мјесеци водиле су се жестоке борбе између ИОС и арапских армија, које су полако гуране назад. Јорданске и ирачке снаге успјеле су да задрже контролу над већим дијелом средишње палестинске висоравни и да заузму Источни Јерусалим, укључујући Стари град. Египатска окупациона зона ограничена је на Појас Газе и мале џепове окружене израелским снагама код Фалуџе. У октобру и децембру 1948. године, израелске снаге су прешле на либанску територију и продрле до египатског Синајског полуострва, остављајући у окружењу египатске снаге у Појасу Газе. Посљедња војна активност догодила се у марту 1949. године, када су израелске снаге заузеле пустињу Негев и стигле до Црвеног мора. Израиел је 1949. године потписао засебна примирја са Египтом (24. фебруар), Либаном (23. март), Трансјорданијом (3. април) и Сиријом (20. јул). Током овог периода настављено је исељивање и протјеривање палестинских Арапа.
У наредне три године послије рата, око 700.000 Јевреја се иселило из Европе и арапских земаља и имигрирало у Израел, од чега је једна трећина напустила или је била протјерана из својих претходних пребивалишта на Блиском истоку.[21][22][23] Ове јеврејске избјеглице су апсорбоване у Израел кроз План један милион.[24][25][26][27]