Омејадски калифат

Омејадски калифат (арап. , Al-Ḫilāfat al-ʾumawiyya)^[1][2][3] други је од четири велика исламска калифата утврђена након смрти Мухамеда. Ово је калифат је фокусиран на омејадску династију (арап. , al-ʾUmawīyyūn, or بنو أمية, Banū ʾUmayya, „Синови Омаје“), пореклом из Меке. Омејадска породица је први пут дошала на власт под трећим калифом, Османом ибн Афаном (око 644—656.), али омејадски режим је основао Муавија ибн Аби Суфјан, дугогодишњи гувернер Сирије, након завршетка Првог муслиманског грађанског рата у 661. по Христу/41. по хиџри. Сирија је остала главна база напајања Омејада после тога, а Дамаск је био њихова престоница. Омејади су наставили муслиманска освајања, укључујући Кавказ, Трансоксијана, Синд, Магреба и Иберијско полуострво (Ал-Андалуз) у муслимански свет. У свом највећем обиму, Омејадски калифат покривао је 5,17 милиона квадратних миља (13.400.000 ), што га чини највећом империјом коју је свет видео, а пети највећи који је икада постојао.^[4]

Омејадски калифат у свом највећем обиму

У то време, омејадско опорезивање и управа се доживљавала као неправедна од стране неких муслимана. Немуслиманско становништво имало је аутономију; њихова правосудна питања су обрађена у складу са њиховим законима и верским старешинама, мада су плаћали порез рада полиције централној управи.^[5] Мухамед је изричито навео за време његовог живота да свакој верској мањини треба дозволити да практикује своју веру и законе, а та политика је настављена и уопштено. Државно благостање и за сиромашне муслимане и немуслимане које је започео Омер је такође настављена.^[5] Муавијина супруга Мајсум (Јазидова мајка) је била хришћанка. Односи између муслимана и хришћана у држави били су добри. Омејади су били у честим биткама са хришћанским Византинцима без сопсвене заштите у Сирији, која је остала у великој мери хришћанска попут многих других делова царства.^[5] Многе истакнуте позиције држали су хришћани. Неки од којих су припадали породицама које су служиле у византијским владама. Запошљавање хришћана био је део шире политике верске толеранције која је била потреба услед присуства великих хришћанских популација у освојеним покрајинама, као у Сирији. Ова политика такође је побољшала Муавијину популарност и учврстила Сирију као своју моћну базу.^[6][7]

Ривалство између арапских племена изазвало је немире у провинцијама изван Сирије, пре свега у Другом муслиманском грађанском рату (Друга фитна) од 680-692. и Берберске побуне 740-743. Током Друге фитне, руководство Омејадског клана померено је из суфианидске гране породице до марванидске гране. Како је стална кампања исцрпела ресурсе и људство државе, Омејаде је, ослабљене Трећи муслиманским грађанским ратом од 744-747. године, коначно срушила Абасидска револуција 750. по Христу/132. по хиџри. Огранак породице побегао је преко северне Африке до Ал-Андалуса, где су успоставили Кордопски калифат, који је трајао све до 1031. пре пада због Фитне Ал-Андалуса.

Порекло

Према традицији, Омејадска породица (такође познат као Бану ибн Абд-Шамс) и Мухамед обе воде порекло од заједничког претка, Абд Манāфа ибн Кусе, и они су првобитно дошли из града Меке. Мухамед је потомак Абд Манāфа преко његовог сина Хашима, док су Омејади потомци Абд Манāфа преко другог сина, Абд-Шамса, чији је син био Омеје. Две породице стога се сматрају различитим клановима (они од Хашима и Омеје) истог племена (Курејшија). Међутим шиа муслимански историчари истичу да је Омеја усвојени син Абд-Шамса тако да он није био крвни сродник Абд Манāфа ибн Кусе. Омеја је касније одбачен из племићке породице.^[8]

Настанак

Владавина Омејада је уследила након епохе правоверних калифа (632—661), а њихов оснивач је Муавија (661—680), познат и као „неимар арапског царства“. Он је у грађанском рату (656—661) поразио калифу Алија и након тога утемељио своју династију, чиме је установио принцип наследности Калифата. Муавија је наставио арабљанску експанзију обновивши сукобе са Византијом, изградио је флоту, укинуо племенске поделе у војсци и успоставио верску толеранцију. Створио је јаку државу са добро организованом администрацијом. За своје седиште је изабрао град Дамаск у Сирији, који ће остати престоница Калифата све док абасидске калифе не буду изградили Багдад.

Развитак

Џамија Купола на стени

Омејади су много градили и много освајали. Муавијин наследник Абд ел Малик (685—705) саградио је величанствену џамију у Јерусалиму познату под називом „Купола на стени“. Његов син Ел Валид (705—715) наставио је градитељску традицију: подизао је џамије, болнице, школе, домове за сиромашне итд. За време Омејада Арабљани су упали у средњу Азију, дошли у контакт са Монголима, Кином и Индијом. Упали су у Африку и покорили Бербере, а у два наврата (674. и 717) опседали су Цариград.

Криза и пад династије Омејада

Након вишедеценијског периода општег напретка, Омејадски калифат запада у кризу за време калифе Хешама (724—743). Византијски цар Лав III (717—741) нанео је Арабљанима тежак пораз код Акроинона. Омејаде су почеле да губе подршку народа, али и у аристократији која је, навикнута на удобан и раскалашан живот, била потпуно дегенерисана и незаинтересована за даља освајања и ширење Калифата.

Највећу и најјачу опозицију Омејадима представљали су шиити, религиозна фанатична секта коју су основали следбеници Алија, калифе ког је родоначелник Омејада Муавија поразио у грађанском рату. Они су изазивали сталне немире и окупљали око себе слојеве незадовољне омејадском владавином. У таквој ситуацији се јавља род Абасида, који прихвата шиите и идентификује се са њима, а истовремено наглашава своје сродство са Мухамедом које је јаче од омејадског. Абасиди врло брзо стичу велики број присталица, нарочито у Персији и међу немуслиманским становништвом. Године 747. избија велики устанак против Омејада, који се завршава 750. њиховим збацивањем и доласком Абасида на власт.

Карактеристике Омејадског калифата

За династију Омејада је карактеристично: фаворизовање арапских муслимана (тј. оних муслимана који припадају искључиво арапском етникуму), припадност Пророковом (тј. Мухамедовом) роду и столовање у Сирији. Ове одлике омејадске династије ће се изразити тек касније, када је буде сменила династија Абасида (750—1258).

Види још

• Кордопски калифат
• Породично стабло Омејада

Референце

1. „Umayyad”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 12. 5. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. „Umayyad”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 12. 5. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
    • „Umayyad”. Oxford Dictionaries US Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 12. 5. 2019. г. Приступљено 12. 5. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
    • „Umayyad”. Oxford Dictionaries UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2019-05-12. г.
    • „Umayyad”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 12. 5. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. „Umayyad dynasty”. Britannica. Приступљено 19. 5. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. Blankinship, Khalid Yahya (1994). The End of the Jihad State, the Reign of Hisham Ibn 'Abd-al Malik and the collapse of the Umayyads. State University of New York Press. стр. 37. ISBN 978-0-7914-1827-7.
5. A Chronology Of Islamic History 570-1000 CE, By H.U. Rahman 1999 Page 128
6. Cavendish 2006, стр. 185–
7. Haag, Michael (1. 11. 2012). The Tragedy of the Templars: The Rise and Fall of the Crusader States. Profile Books. стр. 20—. ISBN 978-1-84765-854-8.
8. „Muslim Congress”. Архивирано из оригинала 22. 06. 2008. г. Приступљено 30. 6. 2008.

Литература

• Cavendish, Marshall (2006). World and Its Peoples. Marshall Cavendish. стр. 185—. ISBN 978-0-7614-7571-2.
• Beckwith, Christopher I. (1993). The Tibetan Empire in Central Asia: A History of the Struggle for Great Power Among Tibetans, Turks, Arabs, and Chinese During the Early Middle Ages. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02469-1.
• Bosworth, C.E. (1993). „Muʿāwiya II (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. стр. 268—269. ISBN 90-04-09419-9.
• Christides, Vassilios (2000). „ʿUkba b. Nāfiʿ (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. стр. 789—790. ISBN 90-04-11211-1.
• Crone, Patricia (1994). „Were the Qays and Yemen of the Umayyad Period Political Parties?”. Der Islam. Walter de Gruyter and Co. 71 (1): 1—57. ISSN 0021-1818. S2CID 154370527. doi:10.1515/islm.1994.71.1.1.
• Cobb, Paul M. (2001). White Banners: Contention in 'Abbasid Syria, 750–880. SUNY Press. ISBN 978-0791448809.
• Dietrich, Albert (1971). „Al-Ḥadjdjādj b. Yūsuf (search results)”. Ур.: Lewis, B.; Ménage, V. L.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden: E. J. Brill. стр. 39—43. OCLC 495469525.
• Donner, Fred M. (1981). The Early Islamic Conquests. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-4787-7.
• Duri, Abd al-Aziz (1965). „Dīwān (search results)”. Ур.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. стр. 323—327. OCLC 495469475.
• Duri, Abd al-Aziz (2011). Early Islamic Institutions: Administration and Taxation from the Caliphate to the Umayyads and ʿAbbāsids. Превод: Razia Ali. London and Beirut: I. B. Tauris and Centre for Arab Unity Studies. ISBN 978-1-84885-060-6.
• Dixon, 'Abd al-Ameer (август 1969). The Umayyad Caliphate, 65–86/684–705: (A Political Study) (Теза). London: University of London, SOAS.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Eisener, R. (1997). „Sulaymān b. ʿAbd al-Malik (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IX: San–Sze. Leiden: E. J. Brill. стр. 821—822. ISBN 90-04-10422-4.
• Elad, Amikam (1999). Medieval Jerusalem and Islamic Worship: Holy Places, Ceremonies, Pilgrimage (2nd изд.). Leiden: Brill. ISBN 90-04-10010-5.
• Elisséeff, Nikita (1965). „Dimashk (search results)”. Ур.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. стр. 277—291. OCLC 495469475.
• Шаблон:The Arab Conquests in Central Asia
• Gibb, H. A. R. (1960). „ʿAbd Allāh ibn al-Zubayr (search results)”. Ур.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. стр. 54—55. OCLC 495469456.
• Gibb, H. A. R. (1960). „ʿAbd al-Malik b. Marwān (search results)”. Ур.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. стр. 76—77. OCLC 495469456.
• Gilbert, Victoria J. (мај 2013). Syria for the Syrians: the rise of Syrian nationalism, 1970-2013. (PDF) (MA). Northeastern University. doi:10.17760/d20004883. Приступљено 7. 5. 2022.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Grabar, O. (1986). „Kubbat al-Ṣakhra (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume V: Khe–Mahi. Leiden: E. J. Brill. стр. 298—299. ISBN 90-04-07819-3.
• Griffith, Sidney H. (2016). „The Manṣūr Family and Saint John of Damascus: Christians and Muslims in Umayyad Times”. Ур.: Antoine Borrut; Fred M. Donner. Christians and Others in the Umayyad State. Chicago: The Oriental Institute of the University of Chicago. стр. 29—51. ISBN 978-1-614910-31-2.
• Hathaway, Jane (2012). A Tale of Two Factions: Myth, Memory, and Identity in Ottoman Egypt and Yemen. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-8610-8.
• Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyad Caliphate AD 661–750 (Second изд.). London and New York: Routledge. ISBN 0-415-24072-7.
• Hawting, G. R. (2000). „Umayyads (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. стр. 840—847. ISBN 90-04-11211-1.
• Hillenbrand, Carole, ур. (1989). The History of al-Ṭabarī, Volume XXVI: The Waning of the Umayyad Caliphate: Prelude to Revolution, A.D. 738–744/A.H. 121–126. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-88706-810-2.
• Hillenbrand, Robert (1994). Islamic Architecture: Form, Function and Meaning. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-10132-5.
• Hinds, M. (1993). „Muʿāwiya I b. Abī Sufyān (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. стр. 263—268. ISBN 90-04-09419-9.
• Holland, Tom (2013). In the Shadow of the Sword The Battle for Global Empire and the End of the Ancient World. Abacus. ISBN 978-0-349-12235-9.
• Johns, Jeremy (јануар 2003). „Archaeology and the History of Early Islam: The First Seventy Years”. Journal of the Economic and Social History of the Orient. 46 (4): 411—436. S2CID 163096950. doi:10.1163/156852003772914848.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kaegi, Walter E. (1992). Byzantium and the Early Islamic Conquests. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41172-6.
• Kaegi, Walter E. (2010). Muslim Expansion and Byzantine Collapse in North Africa. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19677-2.
• Kennedy, Hugh (2001). The Armies of the Caliphs: Military and Society in the Early Islamic State. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-25093-5.
• Kennedy, Hugh N. (2002). „Al-Walīd (I) (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 127—128. ISBN 90-04-12756-9.
• Kennedy, Hugh N. (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second изд.). Harlow: Longman. ISBN 978-0-582-40525-7.
• Kennedy, Hugh (2007). The Great Arab Conquests: How the Spread of Islam Changed the World We Live In. Philadelphia, Pennsylvania: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-81740-3.
  • Kennedy, Hugh (2007a). „1. The Foundations of Conquest”. The Great Arab Conquests: How the Spread of Islam Changed the World We Live In. Hachette, UK. ISBN 978-0-306-81728-1.
• Kennedy, Hugh (2016). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Third изд.). Oxford and New York: Routledge. ISBN 978-1-138-78761-2.
• Levi Della Vida, Giorgio; Bosworth, C. E. (2000). „Umayya b. Abd Shams (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. стр. 837—839. ISBN 90-04-11211-1.
• Lévi-Provençal, E. (1993). „Mūsā b. Nuṣayr (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. стр. 643—644. ISBN 90-04-09419-9.
• Lilie, Ralph-Johannes (1976). Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zur Strukturwandlung des byzantinischen Staates im 7. und 8. Jhd. (на језику: немачки). Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität München. OCLC 797598069.
• Madelung, W. (1975). „The Minor Dynasties of Northern Iran”. Ур.: Frye, Richard N. The Cambridge History of Iran, Volume 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 198—249. ISBN 0-521-20093-8.
• Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-56181-7.
• Morony, Michael G., ур. (1987). The History of al-Ṭabarī, Volume XVIII: Between Civil Wars: The Caliphate of Muʿāwiyah, 661–680 A.D./A.H. 40–60. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-933-9.
• Talbi, M. (1971). „Ḥassān b. al-Nuʿmān al-Ghassānī (search results)”. Ур.: Lewis, B.; Ménage, V. L.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden: E. J. Brill. стр. 271. OCLC 495469525.
• Ochsenwald, William (2004). The Middle East, A History. McGraw Hill. ISBN 978-0-07-244233-5.
• Powers, Stephan, ур. (1989). The History of al-Ṭabarī, Volume XXIV: The Empire in Transition: The Caliphates of Sulaymān, ʿUmar, and Yazīd, A.D. 715–724/A.H. 96–105. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0072-2.
• Previté-Orton, C. W. (1971). The Shorter Cambridge Medieval History. Cambridge: Cambridge University Press.
• Rahman, H.U. (1999). A Chronology Of Islamic History 570–1000 CE.
• Sanchez, Fernando Lopez (2015). „The Mining, Minting, and Acquisition of Gold in the Roman and Post-Roman World”. Ур.: Paul Erdkamp; Koenraad Verboven; Arjan Zuiderhoek. Ownership and Exploitation of Land and Natural Resources in the Roman World. Oxford University Press. ISBN 9780191795831.
• Sprengling, Martin (април 1939). „From Persian to Arabic”. The American Journal of Semitic Languages and Literatures. The University of Chicago Press. 56 (2): 175—224. JSTOR 528934. S2CID 170486943. doi:10.1086/370538.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Al-Ajmi, Abdulhadi, The Umayyads, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO. 2014.  1-61069-177-6.
• A. Bewley, Mu'awiya, Restorer of the Muslim Faith (London, 2002)
• Boekhoff-van der Voort, Nicolet, Umayyad Court, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO. 2014.  1-61069-177-6.
• P. Crone, Slaves on horses (Cambridge, 1980).
• P. Crone and M.A. Cook, Hagarism (Cambridge, 1977).

Спољашње везе

Медији везани за чланак Омејадски калифат на Викимедијиној остави