Научена беспомоћност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Научена беспомоћност је понашање које показује субјект након што је издржао поновљене аверзивне стимулусе ван његове контроле. Првобитно се сматрало да је то узроковано субјектовим прихватањем своје немоћи, путем његових непрестаних покушаја да побегне или избегне аверзивни стимулус, чак и када су такве алтернативе недвосмислено представљене. Речено је да је након таквог понашања субјект стекао научену беспомоћност.[1][2]
Код људи је научена беспомоћност повезана са концептом самоефикасности; уверење појединца у њихову урођену способност да постигну циљеве. Теорија научене беспомоћности је став да клиничка депресија и повезане менталне болести могу бити резултат стварног или уоченог одсуства контроле над исходом ситуације.[3]