Народни видари у Србији
From Wikipedia, the free encyclopedia
Народни видари, ранари, „босоноги лекари“ у средњовековној и нововековној Србији биле су особе мушког или женског пола, емприци или самоуци чије се медицинско знање, заснивало на чињеницама, прикупљеним искуственим посматрањам. У Кини су у том период постојали народни видари, које су звали „босоноги лекари“ (кин: chijiao yisheng), који су слично српским видарима, били без факултетског образовања, а своје знање преносили су с „колена на колено“. Тако за народне видаре или „босонога лекаре” можемо рећи да су били саставни део средњовековне и нововековне култура усменога духовног стварања, културе памћења и преношења, култура усмених законика и медицинских зборника, многих цивилизација.[2][3] Српски видари у Средњем веку су као и „босоноги лекари“ у Кини несумљиво били прихваћени као саставни део тадашње медицинске службе.[4]
А њих напретек. Препун стари Ниш таквих "лекара". И лекова свакојаких.[1]
- Ааруни Баба лечи залогајем хлеба сажваканог.
- "Доктор" Станко намешта зглобове и лечи преломе.
- Берберин Салко "изазива крвављење помоћу рога, сече жиле испод језика и вади зубе руком"
- Кујунџија Мика вида заушке лепљењем плаве хартије око врата.
- "Доктор" Жика може све да излечи, нарочито полне болести мешавином љуте ракије, креде, барута и копај-балсама.
- Берберин Хаџи Стева зауставља крвављење из носа ушмркивањем прашка непознатог састава.
- "Ћелава" Марија справља мелем од Цаци и масти за лечење краста на глави.
У средњовековној и нововековној Србији под Османлијским ропством, организоване здравствене заштите и школованих лекара није било, а болести, повреда (у многим ратним сукобима али и зулумима Османлија и српским бунама) и епидемија заразних болести било је на претек.[5] Срби су помагали сами себи и својим укућанима и ближњима колико су знали и умели. Тако је зачета у кругу породице, настала народна медицина. Тако су настали народни видари, самоуци, потекли у народу, као лица која су из свог интереса и жеље да другима помогну почињали да се баве особама које су биле болесне или повређене. Није свако могао бити народни видар, за то је морао показивати посебну склоност или дар. Посао и вештине преносиле су се с „колена на колено“ прво у кругу породице, а касније и унутар неке заједнице. У таквим условима делатност видара несумњиво је била корисна.[6]
Користећи своја или туђа искуства и сазнања, тек када би се више пута уверили да нека њихова метода помаже у лечењу, они су све више стицали самопоуздања, и настављали са дугогодишњим радом као народни видари. Ови српски емпирици, о којима се у народу нашироко причало, постајали су тражени и без икакве личне промоције, и само својим односом према болеснику и својом умешношћу, стицали су велику популарност. Тако се веома често истицао, код појединих видара, њихов завидан положај који су стекли у Србији захваљујући општедруштвеној и јавној оцени њиховог залагања.[7]
А међу „народним (босоногим) лекарима“ поред видара били су и: бербери, врачари, бајалници, хоџе, свештеници, калуђери, травари, ранари владари ...[8][9][10][11] И свакојаки преваранти: ... „разне скитнице, варалице ... који су долазили на сајмове, вашаре, пијаце и црквене славе ..“[12] жељни лаке зараде.
Поред српских видара, у народу су били цењени и путујући страни лекари — видари, калојатри („добри лекари“) и хећими. Калојатри у поробљеној Србији најчешће су били самоуки лекари Грци, који су говорили да потичу из Епира,[13] а хећими [lower-alpha 1] су били Турски лекари, међу којима је главни био Хећимбаша, први лекар у турској војсци.[15]