М 13/40
From Wikipedia, the free encyclopedia
Средњи тенк М 13/40 () развијен је из возила М 11/39. М 11/39 било је тешко 11 тона и први пут је употребљено у северној Африци 1940. године. Убрзо се показало да је распоред наоружања код којег је топ монтиран у тело возила, а митраљези у куполу, неодговарајући јер је топ имао ограничен радијус покретања по хоризонталној оси.
М 13/40 | |
---|---|
| |
Основне карактеристике | |
Земља порекла | Краљевина Италија |
Брзина на путу | 32 |
Димензије и маса | |
Дужина | 4,92 |
Ширина | 2,2 |
Висина | 2,38 |
Тежина | 14 |
Опрема | |
Снага (КС) | 125 КС |
Посада | |
Посада | 4 члана |
Због тога је одлучено да се конструише слично возило са другачијим распоредом наоружања. Ново возило, које је имало ознаку М 13/40, је имало исту шасију као М 11/39 али је тело тенка било другачије. Противтенковски топ калибра 47 био је смештен у куполу, заједно са спрегнутим митраљезом калибра 8 док су два митраљеза калибра 8 смештени у тело тенка. Борбени комплет је износио 104 гранате калибра 47 и 3.048 зрна калибра 8 за митраљезе. Тело тенка било је сачињено од челичних плоча дебљине од 6 до 42 спојених закивцима. Возач и митраљезац били су смештени у предњем делу тенка док су командир и послужилац били смештени у куполи. Командир је поред командовања морао да рукује главним наоружањем.
М 13/40 је први пут употребљен у Северној Африци 1941. године у пустињским условима што је за последицу имало честе кварове. Због тога је произведен модел М 14/41 који је имао јачи мотор снаге 145 КС опремљен специјалним филтерима који су му омогућавали рад у пустињским условима. Последњи модел у серији био је М 15/42 који је произведен 1943. год.[1]