From Wikipedia, the free encyclopedia
Моасир Барбоза Насименто (порт. ; Кампинас, 27. март 1921 — Праја Гранде, 7. април 2000) био је бразилски фудбалер, играо је на позицији голмана.
Моасир Барбоза | ||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | 27. март 1921. | |||||||||||||||||||||
Место рођења | Кампинас, Бразил | |||||||||||||||||||||
Датум смрти | 7. април 2000. (79 год.) | |||||||||||||||||||||
Место смрти | Праја Гранде, Бразил | |||||||||||||||||||||
Позиција | голман | |||||||||||||||||||||
Сениорска каријера | ||||||||||||||||||||||
Године | Клуб | Наст. | (Гол) | |||||||||||||||||||
1940—1941 1942—1944 1945—1955 1956 1957 1958—1960 1962 |
АДСИ Ипиранга Сао Пауло Васко да Гама Бонсусесо Санта Круз Васко да Гама Кампо Гранде |
494 |
(?) | |||||||||||||||||||
Репрезентативна каријера | ||||||||||||||||||||||
1949—1953 | Бразил | 20 | (0) | |||||||||||||||||||
Награде
|
Познат је по томе што је био први голман Бразила на Светском првенству 1950. године. У финалном мечу фазе Светског првенства, који је одигран 16. јула 1950. на стадиону Маракана у Рио де Жанеиру, Уругвај је победио резултатом 2:1 репрезентацију Бразила која је као домаћин била апсолутни фаворит. Меч се сматра једним од највећих изненађења у историји фудбала.[1] Навијачи, медији и готово целокупна јавност Бразила је оптужила Барбозу да је крив за пораз. Након тог меча доживео је много непријатности, једно време је радио као домар на Маракани и до краја живота је практично живео у беди.[2]
Моасир Барбоза Насименто је рођен у породици Емидија Барбозе и Исауре Фереире из Кампинаса. Поред њега, породица је имала још десеторо деце.[3] Фудбалску каријеру је започео у аматерском клубу Атлетико Тамандер.[4] Потом је играо на позицији нападача у нижеразредном клубу АДСИ,[5] који је био у власништву фармацеутске компаније у којој је радио.[6] Две године касније прешао је у Ипирангу где је прекомандован на позицију голмана.[7][5] Године 1945. постао је играч Васко да Гаме, заменивши првог голмана екипе Родригеза, који је завршио каријеру.[5] У првој сезони помогао је клубу да освоји Лигу Кариока, а тим није изгубио ниједну утакмицу у сезони.[8] Управо је та сезона означила почетак стварања тима који је касније добио надимак „Експрес из Виторије”, освојили су пет титула Лиге Кариока и један турнир Рио−Сао Пауло. Највеће достигнуће у том периоду била је победа у клупском првенству Јужне Америке 1948. На том турниру, Барбоза је примио само три гола на шест утакмица. И у одлучујућој утакмици успео је да сачува свој гол против Ривер Плејта, у коме су играли познати играчи тог доба Ди Стефано, Хосе Мануел Морено, Анхел Лабруна и Феликс Ловстау.
Године 1953. у судару са Жезињом играчем Ботафогоа, задобио је тешку повреду прелома ноге.[9] Након тога упао је у депресију. Али навијачи Васка који су га стално посећивали помогли су му да се извуче из депресије. Године 1956. прешао је у Санта Круз, а затим је бранио за Бонсусесо, након тога поново је бранио за Васко да Гаму. 1962. године Барбоза је завршио играчку каријеру у клубу Кампо Гранде.[5] Дана 8. јула 1962. године, одиграо је последњу утакмицу у каријери.[4] Након играчке каријере, добио је посао домара на стадиону Маракана.[10] Године 1993, уочи утакмице између Бразила и Уругваја, Барбоза је желео да погледа тренинг тадашњег голмана националног тима, Клаудија Тафарела. Тадашњи бразилски селектор Карлос Алберто Пареира забранио му је да присуствује, сматрајући да би то био „лош знак” и да „доноси несрећу”.[4][11] Последњих година свог живота Барбоза је живео у граду Праја Гранде у потпуном сиромаштву.[12][13] Преминуо је од последица можданог удара 7. априла 2000. године.[11] Сахрањен је на гробљу Морада да Гранде Планис, а последњем испраћају прусутвовало је свега педесетак људи.[14][15][2]
Године 2006. изабран је у такозвани „дрим тим” фудбалског клуба Васко да Гама, а проглашен је за најбољег голмана у историји клуба.[6]
За репрезентацију Бразила је дебитовао 16. децембра 1945. године у мечу са Аргентином на Рока купу, у којем су Бразилци изгубили резултатом 3:4, а Барбоза је ушао у игру са клупе заменивши Обердана Катанија.[16] Други меч за национални тим је одиграо три године касније на Рио Бранко купу против репрезентације Уругваја (резултат 1:1).[17] Године 1949, Флавио Коста који је био селектор националног тима и тренер Васко да Гаме, поставио је Барбозу за првог голмана на шампионату Јужне Америке. Бранио је на свих осам утакмица, а његов тим освојио је златну медаљу, први пут од 1922. године.[18]
"У Бразилу највећа казна за кривично дело је 30 година затвора. За злочин који нисам починио ја ево плаћам већ 44 године."
— изјава Барбозе из 1994. године уочи Светског првенства у САД.[2]
Био је први голман репрезентације Бразила на Светском првенству 1950. године, које се одржавало управо у Бразилу. У првом делу турнира, тим је победио на два сусрета и један одиграо нерешено. Бразилци су потом помели своја прва два противника у завршној групи. Било је 7:1 против Швеђана и 6:1 против Шпанаца. Пре одлучујуће утакмице против Уругваја, Бразил је био први са четири бода и импресивном гол-разликом од 13-2, док је Уругвај био само један бод иза (за победу су се тада давала два бода). Уочи утакмице, бразилски медији су били сигурни у победу те је часопис Газета Еспортива написао наслов: „Сутра ћемо победити Уругвај!“, „О Мундо“ је објавио фотографију тима са текстом: „Ово су светски прваци“. Сви у бразилском фудбалу били су толико сигурни у победу да су играчи националног тима непосредно пре меча добили златни сат с натписом: „За светске прваке“, а Жил Риме, председник ФИФА, унапред је припремио говор у којем је одао почаст Бразилцима.[19] Дана 16. јула 1950. године догодио се историјски спектакл назван , утакмица одиграна пред званично 199.954 гледалаца (док процене говоре и до 215.000) на стадиону Маракана. Бразилу је одговарао и нерешен резултат да би првенство било њихово. Уистину, чинило се да ће Бразил освојити првенство након вођства у 47. минуту захваљујући голу Фриасе. Ипак, Уругвај је успео да изједначи, а једанаест минута пре краја утакмице и повео захваљујући голу Алсидеса Гиђе. Уругвај је успео да сачува вођство до краја утакмице и тако постао светски првак по други пут у свом другом наступу на светским првенствима. Многи су сматрали да је гол Гиђе грешка Барбозе, пошто је примио гол у ближи угао и из јединог шута који је Алсидес Гиђа упутио на целој утакмици. Такође, био је то последњи ударац ка голу Бразила.[4][6] Навијачи, медији и целокупна јавност Бразила је готово једногласно оптужила Барбозу за пораз од Уругваја.[3][20]
Након меча са супругом Клотилдом је отишао кући. Породица и комшије из кварта где су живели, унапред су поставили сто како би заједно прославили победу. Кад су стигли, више никога није било, а храна је била нетакнута.[3]
Супротно увреженом мишљењу, пораз од Уругваја није била последња утакмица Барбозе за национални тим. Године 1953. позван је на своје друго првенство Јужне Америке, где је одиграо чак и један меч против Еквадора. Али на том турниру први голман је био Карлос Кастиљо, те је одиграо само ту једну утакмицу на турниру.[21] Био је на ширем списку кандидата за одлазак на Светско првенство 1954. године, али због прелома ноге годину дана раније није позван.[6] Сусрет са Еквадором био му је последњи меч у дресу бразилске репрезентације, а укупно је одиграо 20 званичних и две незваничне утакмице за репрезентацију, у којима је примио 27 голова.
Барбоза је имао веома храбар стил игре. Нарочито је истрчавао и улазио у шут нападачима, што га је често коштало повреда. Конкретно, имао је шест прелома леве руке и пет десне. Невољно је носио голманске рукавице, а често играо без њих и само голим рукама. Још једна карактеристичност Барбозе била је његова висина од само 170 цм,[7] али је то све надокнађивао одличном скок игром и избијањем лопти из шеснаестерца.[6]
Био је ожењен са Клотилдом, која је преминула у 56 години (од рака кичме[15]), а по његовим речима то му је био најгори тренутак у животу.[4] Последњих година свог живота је живео са усвојеном ћерком Терезом. Није имао своје биолошке деце.[10][12][20]
Био је оптужен да је симпатизер комунизма због потписивања манифеста Бразилске комунистичке партије, који је у тој земљи био забрањен тих година. Касније је тврдио да није ни знао какав документ је потписао.[3]
Године 1963. приредио је роштиљ пред капијом стадиона Маракана. Абелардо Франко био је директор свих стадиона у Рију, а баш у то време заиста је ФИФА донела одлуку да дрвене конструкције буду замењене гвозденим. Имао је само једну жељу — да добије дрвену конструкцију гола „десно од репортерских кабина“ на Маракани. Абелардо није имао куд и Барбоза је заказао опроштајни роштиљ и запалио конструкцију гола.[6][2]
Према његовим речима, највећу бол коју су му нанели људи, јесу речи жене која је била са сином у продавници и упирала прст у Барбозу а потом изговорила: „Видиш сине, ово је човек због кога је плакао читав Бразил."[15][2]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.