Минимални приход
најнижа зарада која се може легално исплатити у држави за рад / From Wikipedia, the free encyclopedia
Минимални приход или минимална зарада је минимална, загарантована зарада за одређени посао коју послодавац мора да исплати према закону или уговору. У већини земаља дефинише се одредбама закона о раду. Као индикатор сиромаштва, минимални приход показао се непоузданим, јер и сам није увек изнад прага сиромаштва и у њега не улази допунска зарада. У пракси социјалног рада користи се процена минимума потреба клијената како би им се обезбедила правична надокнада до минималног животног стандарда.
Минимална плата се може успоставити правно и неформално, на пример, потписивањем секторског споразума између синдиката и консолидованог послодавца (тарифни споразум). Иако се минимална плата примењује у многим земљама, не постоји једнозначно мишљење о користима и штети коју успоставља такав минимум. Нису све земље ратификовале конвенцију међународне организације рада Организације Уједињених нација бр. 131 „О минималној заради, 1970“.[1][2][3] До краја 2015. године 52 земље су ратификовале Конвенцију бр. 131, укључујући 11 земаља након 2000. године. Преко 90% земаља чланица међународне организације рада успоставило је једну или више минималних зарада путем одговарајућих закона или обавезујућих колективних уговора. То не значи да у свим земљама минимална зарада покрива већину радника или је предмет редовне ревизије, али показује да је минимална плаћа важећа у већини земаља света.[4] У многим од ових земаља предмет политичке дебате није толико сврсишодност минималне зараде, колико начина за постизање ефикасности одговарајућег механизма.