Мелодија (од грчког μελῳδία melōidía, „певање, појање”),[1] низ је тонова међусобно повезаних у целину. Најчешће сви тонови једне мелодије припадају истој лествици,[2][3] а сама мелодија најчешће почиње неким тоном квинтакорда (трозвукa)[4] лествице у којој је писана, а завршава на првом ступњу (тоници) исте лествице. Мелодија било ког дела неке песме није довољна да се њоме окарактерише само једна песма. Мелодија се обично понавља више пута кроз композицију или песму.[5][6]
Мелодије се често састоје од једне или више музичких фраза[7][8][9] или мотива,[10][11] и обично се понављају кроз композицију у различитим облицима. Мелодије се такође могу описати њиховим мелодијским кретањем или висинама или интервалима између тонова (претежно спојене или дисјунктне или са даљим ограничењима), опсегом висине тона, тензијом и ослобађањем, континуитетом и кохерентношћу, каденцом и обликом.
Јохан Филип Кирнбергер је тврдио:
Прави циљ музике - њен прави подухват - је мелодија. Сви делови хармоније имају за крајњу сврху само лепу мелодију. Стога је питање шта је значајније, мелодија или хармонија, узалудно. Без сумње, средство је подређено циљу.
Мелодија је за музику оно што је мирис за чула: покреће наше памћење. Даје лице форми, и идентитет и карактер процесу и поступцима. То није само музички субјект, већ манифестација музичко субјективног. Носи и зрачи личношћу са толико јасноће и дирљивости колико и хармонија и ритам заједно. Као тако моћно средство комуникације, мелодија служи не само као протагониста у сопственој драми, већ и као гласник од аутора до публике.
С обзиром на многе и различите елементе и стилове мелодије „многа постојећа објашњења [мелодија] нас ограничавају на специфичне стилске моделе, и они су превише искључиви.“[14] Пол Нарвесон је 1984. тврдио да више од три четвртине мелодијских тема није детаљно истражено.[15]
Мелодије које су постојале у већини европске музике написане пре 20. века и популарној музици током 20. века, садржале су „фиксне и лако уочљиве фреквентне обрасце“, понављајуће „догађаје, често периодичне, на свим структурним нивоима“ и „понављање трајања и образаца трајања“.[14]
Мелодије у 20. веку су „користиле већи избор тонских извора него што је то био обичај у било ком другом историјском периоду западнемузике“. Док се дијатонска лествица још увек користила, хроматска лествица је постала „широко примењена“.[14] Композитори су такође доделили структурну улогу „квалитативним димензијама“ које су раније биле „скоро искључиво резервисане за висину тона и ритам“. Клиевер наводи: „Основни елементи сваке мелодије су трајање, висина и квалитет (тембр), текстура и гласноћа.[14] Иако иста мелодија може бити препознатљива када се свира са широким спектром тонова и динамике, ова друга може даље бити „елемент линеарног уређења“.[14]
Џез музичари користе термин „водити” или „предводити” у контексту главне мелодије, која се користи као полазна тачка за импровизацију.
Рок музика и други облици популарне музике и народне музике имају тенденцију да изаберу једну или две мелодије (стих и рефрен, понекад са трећином, контрастну мелодију познату као мост или средња осмица) и да се држе њих; може се појавити велика разноликост у фразама и текстовима.
Индијска класична музика се у великој мери ослања на мелодију и ритам, а не толико на хармонију, јер музика не садржи промене акорда.[19][20][21]
Балијскагамелан музика често користи компликоване варијације и измене једне мелодије која се свира истовремено, а назива се хетерофонија.[22][23]
Ronald Pen (1992). Introduction to Music. New York: McGraw-Hill. стр.81. ISBN0-07-038068-6.. "A triad is a set of notes consisting of three notes built on successive intervals of a third. A triad can be constructed upon any note by adding alternating notes drawn from the scale.... In each case the note that forms the foundation pitch is called the root, the middle tone of the triad is designated the third (because it is separated by the interval of a third from the root), and the top tone is referred to as the fifth (because it is a fifth away from the root)."
Translation from Allen Forte, Tonal Harmony in Concept and Practice|edition=3rd|location=New York|publisher=Holt, Rinehart and Winston|year=1979|isbn=0-03-020756-8|pages=1}}
{{cite book |last1=Rothstein |first1=William |title=Phase Rhythm in Tonal Music |date=1990 |publisher=Schirmer |location=New York |isbn=978-0-02-872191-0 |page= }
Kliewer, Vernon (1975). "Melody: Linear Aspects of Twentieth-Century Music", Aspects of Twentieth-Century Music. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall. ISBN0-13-049346-5., pp. 270–301. Wittlich, Gary (ed.).
Lomas, J. Derek; Xue, Haian (1. 3. 2022). „Harmony in Design: A Synthesis of Literature from Classical Philosophy, the Sciences, Economics, and Design”. She Ji: The Journal of Design, Economics, and Innovation. 8 (1): 5—64. doi:10.1016/j.sheji.2022.01.001.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Malm, William P. (1996). Music Cultures of the Pacific, the Near East, and Asia (3rd изд.). Prentice Hall. стр.15. ISBN0-13-182387-6. "Homophonic texture...is more common in Western music, where tunes are often built on chords (harmonies) that move in progressions. Indeed this harmonic orientation is one of the major differences between Western and much non-Western music."
Duncan, Andrew (1991). „Combinatorial Music Theory”. Journal of the Audio Engineering Society. 39 (6): 427—448. ISSN0004-7554. Архивирано из оригинала 7. 1. 2008. г. Приступљено 18. 7. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Sorce Keller, Marcello. 2019 “Composition”, Janet Sturman (ed.) The SAGE Encyclopedia of Music and Culture. Los Angeles: SAGE Reference. 2019., Vol. II, 618–623.
Jonas, Oswald (1982). Introduction to the Theory of Heinrich Schenker. ISBN0-582-28227-6. (1934: Das Wesen des musikalischen Kunstwerks: Eine Einführung in Die Lehre Heinrich Schenkers), Trans. John Rothgeb.
Dahlhaus, Carl. Gjerdingen, Robert O. trans (1990). Studies in the Origin of Harmonic Tonality. стр.141. ISBN0-691-09135-8.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Princeton University Press.
Nettles, Barrie & Graf, Richard (1997). The Chord Scale Theory and Jazz Harmony. Advance Music. ISBN3-89221-056-X.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
