From Wikipedia, the free encyclopedia
Мач и магија (Sword and sorcery) је правац (жанр) фантастике окарактерисан јунацима који се упуштају у узбудљиве и насилне авантуре. Често је присутан и елемент романтизма, као и елемент магије и натприродног. За разлику од епске фантастике, ове приче, иако драматичне, се углавном више фокусирају на личне борбе него на огромне светске конфликте.[1] Мач и магија се обично преклапа са херојском фантастиком.[2]
Термин „Мач и магија" је први пут поменуо амерички аутор 1961. године Фриц Леибер као одговор на писмо од британског аутора Мајкла Муркока у часопису Амра, у покушају да именује врсту фантастичних прича које је писао Роберт Е. Хауард[3].
Муркок је прво предложио термин „епска фантастика". Леибер је одговорио у часопису Анкалагон (6. априла 1961), предлажећи „мач-и-магију као добру популарну фразу за ову област". Ово је додатно образложио у јулском издању часописа Амра 1961. године, коментаришући:
Више него икад сам сигуран да ова област треба да се зове мач-и-магија. Ово име прецизно описује културни и натприродни елемент, као и разлику између огртача-и-мача (историјска авантура) - и (сасвим случајно) огртача-и-бодежа (међународна шпијунажа) такође![4]
Још од зачећа, било је пуно покушаја да се установи прецизна дефиниција термина „мач-и-магија". Иако су многи дискутовали о појединим детаљима, одлука је да га карактерише јака склоност ка брзоплетим акционим причама постављеним унутар квази-митског или фантастичног поретка. За разлику епске фантастике, ризици су углавном лични, а опасност сведена на тренутак.[5] Околности су типично егзотичне, а главни јунаци неретко сумњивог морала.[6]
Многе приче овог правца су се претвориле у дугачке серије авантура. Њихови мањи ризици и опасности које нису кобне по цео свет чине овакве приче погодније за понављање него опасности из епске фантастике. То се односи и на природу јунака, најчешће авантуриста по природи, којима мир после авантуре представља досаду.[5] Пример овога су јунаци Уробора (Е. Р. Едисона), који жале за крајем рата и зато што више немају дораслог непријатеља. Као одговор на њихове молитве, богови поново дижу непријатељски град како би јунаци могли из почетка да ратују.[7]
Лин Картер (Lin Carter) сматра да наслеђе Мача и Магије славно и да се може трасирати до митологије, укључујући и Херкулове подвиге, као и класичне епике као што су Хомерова Одисеја, Нордијска митологија, и Легенде о Краљу Артуру.[7]
Такође је инспирисан и историјском фикцијом, чији је пример Валтер Скот који је инспирисан Шкотским фолклором и баладама.[8] Међутим, веома мали број Скотових прича садрже фантастичне елементе. У већини је њихова појава објашњена на неки други начин.[9]
Праочевима мача-и-магије се сматрају пустоловне приче Александра Дима Оца (Три Мускетара (1844)), Рафаел Сабатини (Scaramouche(1921)) и њихови имитатори, као што су Талбот Мунди, Харолд Ламб и Х. Бедфорд-Џонс, који су били узор Роберту Е. Хауарду.[10] Међутим, ови историјски „пустолови" немају у себи натприродни елемент (иако је Дима користио неке од фантастичних мотива) који дефинише овај правац.[11] Још једна од инспирација је рана фантастика као што је Дунсанијев The Fortress Unvanquishable, Save for Sacnoth (1910).[12] Сви ови аутори су инспирисали мач и магију због њихових тема, ликова и пејзажа.[13]
Поврх свега, на многе раније писце мача-и-магије, као што су Роберт Е. Хауард и Кларк Ештон Смит, су утицале приче са Блиског истока, Хиљаду и једна ноћ, чије приче о магичним створењима и злим чаробњацима су биле велики утицај на настанак овог правца.[14]
Чести призори задимљених крчми и смрдљивих сокака вуку инспирацију од пикарског романа. На пример, Рејчел Бингам тврди да Фриц Леиберов град Ланкмар носи много сличности са Севиљом из 16. века, приказаном у Мигел де Сервантесовој причи Rinconete y Cortadillo. [15]
Мач и магија је првобитно настала у часописима фантастике, где је проникла из Ирационалне фантастике.[16] Један од значајнијих часописа је Чудновате приче, који је публиковао Хауардовог Конана и Ц. Л. Мурове приче Jirel of Joiry, као и кључне инспирације као што су Лавкрафт и Кларк Ештон Смит. [17]
Од 1960-их до 1980-их, под вођством Лина Картера, одређена група писаца је формирала Удружење Мачевалаца и Чаробњака Америке (Swordsmen and Sorcerers' Guild of America), у циљу популаризовања правца Мача-и-магије. Од 1973. до 1981. године, публикују се пет антологија које садрже кратке приче чланова овог удружења. Уређено од стране Картера, ове антологије су се званично звале Севајући Мачеви (Flashing Swords!). Због ових и осталих антологија, као и својих радова и критика, Картер се сматра за једног од најбитнијих популаризатора правца фантастике.[18]
Још један серијал вредан помињања који је кружио од 1977. до 1979. године се звао „Мачеви Против Таме" ("Swords Against Darkness"). Овај серијал се састојао из пет делова и садржао је приче аутора као што су Поул Андерсон (Poul Anderson), Дејвид Дрејк (David Drake), Ремзи Кембел (Ramsey Campbell), Андре Нортон (Andre Norton) и Менли Вејд Велман (Manly Wade Wellman).
Упркос највећим напорима ових аутора, неки критичари су користили мач-и-магија као пежоратив.[19] Током 1980-их, инспирисани успехом филма Конана варварина (1982), објављени су многи нискобуџетни фантастични филмови који су спадали у правац „Мач и магија". Овај термин некад користе писци и читаоци правца фантастике у подругљивом смислу.
После праска раних 1980-их, мач-и-магија опет доживљава пад популарности, док епска фантастика заузима место у правцу фантастике. Међутим, јавља се још један препород крајем 20. века. Понекад назван и „нов" или "књижевни" мач-и-магија, овај развитак истиче књижевну технику, и позајмљује елементе епске фантастике и осталих жанрова да би проширио домет мача-и-магије. Приче обухватају шире проблеме који могу да буду претње на светском нивоу које су до тада биле карактеристика епске фантастике, али приказане из гледишта јунака и смислом за авантуру који више припадају мачу-и-магији.
Писци асоцирани са овим правцем су Стивен Ериксон (Steven Erikson), Џо Аберкромби (Joe Abercrombie) и Скот Линч (Scott Lynch), часописи Црна Капија (Black Gate) и дигитални часопис Севајући Мачеви. [20] Ови аутори и уредници покушавају да врате статус правца на онај који је имао токмо 1920-их и 1930-их.[тражи се извор]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.