Мандат за Палестину
From Wikipedia, the free encyclopedia
Мандат за Палестину био је мандат Друштва народа за британску управу територијама Палестине и Трансјордана, која је Османско царство уступило након завршетка Првог свјетског рата 1918. године. Мандант је додијељен Британији на конференцији у Сан Рему у априлу 1920, након уступка Француске у споразуму Клемансо — Лојд Џорџ из 1918. на претходно договорену „међународну управу” Палестине према споразуму Сајкс—Пико. Трансјордану је додата мандату након што су Французи срушили Арапско краљевство у Дамаску у Француско-сиријском рату. Грађанска управа почела је у Палестини и Трансјордану у јулу 1920, односно у априлу 1921, а мандат је био на снази од 29. септембра 1923. до 15. маја 1948. и до 25. маја 1946. године.
Друштво народа — Мандат за Палестину и Трансјордански меморандум | |
---|---|
Датум настанка | средине 1919 — 22. јул 1922. |
Датум ступања на снагу | 29. септембар 1923. |
Датум повлачење | 15. мај 1948. |
Место | Библиотека Канцеларије УН у Женеви; |
Потписници | Савјет Друштва народа |
Сврха | Стварање територија Мандатне Палестине и Емирата Трансјордана |
Мандатни документ је заснован на члану 22. Повеље Друштва народа од 28. јуна 1919. и Резолуцији Врховног савјета Главних савезничких сила из Сан Рема од 25. априла 1920. године. Циљ мандата над бившим територијама Османског царства био је да се обезбједе „административни савјети и мандатарова помоћ све док не буду у могућности да буду самосталне.” Граница између Палестине и Трансјордана је договорена у коначном мандатном документу, а приближна сјеверна граница са француским Мандатом за Сирију и Либан договорена је споразумом Поле—Њукомб од 23. децембра 1920. године.
У Палестини, Мандат је од Британије захтијевао да спроведе Балфорову декларацију стварања „националног огњишта у Палестини за јеврејски народ” заједно са палестинским Арапима, који су чинили огромну већину мјесног становништва; овај и други захтјев се, међутим, не би односио на посебан арапски емират који је требало успоставити у Трансјордану. Британци су контролисали Палестину скоро три деценије, надгледајући низ протеста, нереда и побуна између јеврејске и палестинске арапске заједнице. Током Мандата, у овој области су се појавила два националистичка покрета: јеврејски и палестински арапски. Међуетнички сукоб у Мандатној Палестини на крају је довео до арапске побуне у Палестини од 1936. до 1939. и до јеврејске побуне у Мандатној Палестини од 1944. до 1948. године. План Уједињених нација о подјели Палестине донијет је 29. новембра 1947; предвиђао је стварање одвојене арапске и јеврејске државе која би дјеловале под економским савезом, док би Јерусалим прешао под старатељство УН. Двије седмице касније, колонијални секретар Артур Крич Џонс објавио је да ће Британски мандат престати 15. маја 1948. године. Посљедњег дана Мандата, јеврејска заједница је објавила Декларацију о проглашењу Државе Израел. Након пропасти Плана УН о подјели Палестине, Палестински рат од 1947. до 1949. завршио се подјелом Мандатне Палестине између Израела, јорданске анексије Западне обале и египатског Свепалестинског протектората у Појасу Газе.
Трансјордан је додат мандату након Каирске конференције у марту 1921, на којој је договорено да Абдулах ибн Хусеин управља територијом под окриљем Палестинског мандата. Од краја рата њом је из Дамаска управљала заједничка Арапско-британска војна управа предвођена Абдулаховим млађим братом Фејсалом, а затим је постала ничија земља након што су Французи поразили Фејсалову војску у јулу 1920. и Британци су у почетку намјеравали да избјегну дефинитивну везу са Палестином. Додавање Трансјордана добило је правни облик 21. марта 1921, када су Британци укључили члан 25. у Палестински мандат. Члан 25. је спроведен преко Трансјорданског меморандума од 16. септембра 1922, којим је успостављена посебна „Управа Трансјордана” за примјену Мандата под општим надзором Велике Британије. У априлу 1923, пет мјесеци прије него што је мандат ступио на снагу, Британија је објавила своју намјеру да призна „независну владу” у Трансјордану; ова аутономија се додатно повећала према споразуму од 20. фебруара 1928, а држава је стекла потпуну независност Лондонским уговором од 22. марта 1946. године.