Лондонски споразум (1915)
тајни споразум који су закључиле Уједињено Краљевство, Француска, Русија с једне стране и Италија с друге стране 26. априла 1915. године / From Wikipedia, the free encyclopedia
Лондонски споразум, или Лондонски уговор, био је тајни споразум који су закључиле Уједињено Краљевство, Француска, Русија с једне стране и Италија с друге стране 26. априла 1915. године, а како би се Италија навела да ступи у Први свјетски рат на страни Тројне антанте. Споразум је укључивао обећања италијанске територијалне експанзије на рачуна Аустроугарске, Османског царства и на простору Африке, гдје је обећано проширење њених колонија. Земље Антанте су се надале да ће приморати Централне силе — нарочито Аустроугарску и Њемачку — да одвуку дио својих трупа са постојећих бојишта. Антанта се такође надала да ће Румунија и Бугарска бити охрабрене да им се придруже, након што Италија учини исто.
Лондонски споразум | |
---|---|
Споразум између Француске, Русије, Велике Британије и Италије. Потписано у Лондону 26. априла 1915. године. | |
Тип | мултилатерални споразум |
Контекст | ступање Италија у Први свјетски рат |
Потписан | 26. априла 1915. |
Преговарачи |
|
Потписници | |
Стране |
Италија је у мају 1915. објавила рат Аустроугарској, али је чекала годину дана да исти објави и Њемачкој, због чега су Француска и Уједињено Краљевство негодовале. На Париској мировној конференцији након рата, Сједињене Америчке Државе су извршиле притисак да се споразум поништи као супротан принципу самоопредјељења. Нови споразум сачињен на конференцији смањио је територијалне добити обећена споразумом: Италија је добила Трентино и Јулијску крајину, поред окупације града Валоне и острва Додеканез. Италија је била приморана да питање границе са новооснованом Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца ријеши билатералним Рапалским споразумом. Италија је тако добила Истру и град Задар као енклаву у Далмацији, заједно са неколико стрва дуж источне обале Јадранског мора. Антанта је повукла обећање да ће Италији обезбједити проширење колонијалних посједа и дио Анадолије.
Исход Париске мировне конференције преобразили су италијански национални ратни жар у и националистичку огорченост коју је заговарао Габријеле Д’Анунцио, по којем је исход италијанског рата била осакаћена побједа. Предводио је успјешан марш ветерана и незадовољних војника на луку Ријеку — на коју је Италија полагала право, што је Антанта порицала. Тај потез је постао познат као Кварнерски напор (итал. ), а Д’Анунцио у граду је прогласио краткотрајно италијанско намјесништво за Кварнер — прије него што га је италијанска војска протјерала, да би се могла успоставити Слободна Држава Ријека. Намјесништво за Кварнер било је значајно у развоју италијанског фашизма.