Лајош I Анжујски
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лајош Анжујски (мађ. , хрв. , пољ. , лат. ; Вишеград, 5. март 1326 — Трнава, 10. септембар 1382), познат и као Лајош I Велики (мађ. , хрв. , пољ. , лат. ), био је угарски и пољски краљ[lower-alpha 1] из породице Анжујаца.[1][2][3]
Лајош Анжујски | |
---|---|
Датум рођења | (1326-03-05)5. март 1326. |
Место рођења | Вишеград, Угарска |
Датум смрти | 10. септембар 1382.(1382-09-10) (56 год.) |
Место смрти | Трнава, Угарска |
Религија | католицизам |
Супружник | Маргарета од Чешке, Јелисавета Котроманић |
Потомство | Катарина од Угарске, Марија Мађарска, Јадвига Пољска |
Родитељи | Карло Роберт Елизабета Пољска |
Династија | Анжујци |
краљ Угарске | |
Период | 1342—1382 |
Претходник | Карло Роберт |
Наследник | Марија Угарска |
краљ Пољске | |
Период | 1370—1382 |
Претходник | Казимир III |
Наследник | Јадвига Пољска |
Био је највећи владар угарске државе, мудар, енергичан и веома активан.[4][5][3][6] Нашавши колико толико сређене односе у Угарској, приступио је обнављању краљевске власти у далматинско-хрватским областима,[7] као и неким српским земљама (Паштровићи, где је убио 1400 Паштровића).[8] Ослањајући се на градове и на средње и ниже племство, тежио је да уништи самосталност крупних феудалаца и да ојача своју власт.[6] Покоривши хрватске великаше, 1345. године, у први план је дошла освајачка спољна политика и он је повео десетогодишњи рат против трговачке Млетачке републике, која је тада била на врхунцу моћи, са циљем да поврати далматинске градове.[7][9]
После дуготрајних ратова и успешних похода у Далмацију, па и саму Италију, срећа је изневерила Млечане, који су сада морали узмакнути пред јачим Лајошем и Задарским миром 1358. године се одрећи свих далматинских градова и острва од Кварнера до Драча.[7] Тако да је Лајош прикључио јадранску обалу својој држави. Његовом је победом Угарска осигурала себи премоћ на јадранским обалама све до доласка Турака.[7] Водио је широку спољну политику, имавши у плану да уједини анжујске поседе у јужној Италији, тј. Напуљску краљевину, са Угарском.[6] У ту сврху предузео је два похода у Италију, који, ипак, нису дали никаквих резултата, али су делом потрошили снагу економски ојачале Угарске.[6][10] Што се балканске политике тиче, Лајош је успео да учврсти своју сизеренску врховну власт.[10] Ратовао против српског цара Стефана Душана око Хума. Приморао босанског краља Твртка I да му уступи неке области. Лоша страна ових успеха било је то што су они, у предвечерје опасности од Турака Османлија, уместо збијања снага, на трагичан начин супротставили Угарску њеним јужним суседима.[10]
После смрти пољског краља Казимира III, који није имао наследника, 1370. године, постао пољски краљ.[11][10][7] Владао огромном државом која се простирала од Висле до Јадрана, али без веће политичке користи, у то више што ни ту није био поштеђен ратова, због сталних упада Литванаца.[10] У његово доба Угарска је стекла велики политички утицај у Европи.[6] Био је најмоћнији владар Европе свог времена.
Са Јелисаветом Котроманић, кћерком босанског бана Стефана II, је имао три ћерке Катарину (1370—1378), Марију (1371—1395) будућу краљицу Угарске и Јадвигу (1374—1399) будућу краљицу Пољске.